Mifke Stanišić zvani „Mifa Šerif“, užički šeret

304

Mifke Stanišić je voleo Užice i iz njega nije rado odlazio. Čak je negirao da je zemlja okrugla: „To što ćeš se vratiti u rodni kraj nije dokaz da je zemlja okrugla, nego zato što te nostalgija vuče u rodni kraj“

Legendarni „Mifa Šerif“ rodio u Užicu u dobrostojećoj porodici pekara Stanišića 1927. godine. U kući koja je nekada bila na kraju ulice koja je vodila ka Begluku, kasnije Stadionu. Bila je to mala kuća sa dve prostorije i omanjim dvorištem, u njoj su posle rata stanovali poznati užički Dejanci. Tako su ih zvali po majci Dejani. Kasnije su tu napravljeni prvi užički soliteri, te nekadašnje male prizemne kućice, među kojima je bila i Dejanaca kuća. Užičani kao da su znali da će tu posle rata biti te višespratnice, te su ih zvali „Čikago“. Posle rata nekada dobrostojeća porodica je osiromašila i jedva preživljavala. Mifa se zaposlio u „Cveti Dabić“, tadašnjoj tkačnici. Voleo je da gleda kaubojske filmove, pa je zbog toga dobio nadimak „Mifa Šerif“. Jednog dana, u drugoj polovini pedesetih godina, u nekoj tuči izboden je nožem. Neko vreme od posledica ranjavanja nije mogao da radi, napustio je posao u „državnoj službi“, i počeo da sakuplja razne materijale i predaje ih „Otpadu“, koji je bio tu gde je danas užička Zelena pijaca, pored Lipskog potoka.

Mifa Šerif u šegi sa užičkim fudbalerima, s leva: Đorić, Pešo Milosavljević, Mifa Šerif, Slović, Peco Bogdanović, Pavik drži uši (foto poslao Nemanja Nešić)
Mifa Šerif u šegi sa užičkim fudbalerima, s leva: Đorić, Pešo Milosavljević, Mifa Šerif, Slović, Peco Bogdanović, Pavik drži uši (foto poslao Nemanja Nešić)

Godine 1959/60 sam pošao u prvi razred u OŠ „Dušan Jerković“. Iz škole kući, koja je bila u Omladinskoj ulici, pored Đetinje, vodio me otac Vlajko. Jednom prilikom ocu je privukao pažnju jedan čiko, koji je pomoću nekakvog stakla pretraživao dno Đetinje. Tata Vlajko mu je mahnuo, i rekao mi da je to Dejanac i da treži nešto da preda u „Otpad“. Kasnije, kada sam pošao u gimnaziju, upoznao sam Dejanca, „Mifu Šerifa“, i zapamtio ga zbog njegovih priča, te njegove zaista bujne mašte. Uvek je „pronalazio“ nešto što se graničilo sa neverovatnim. Kad bi našao nešto od mesinga ili bakra, radovao se jer se to najviše plaćalo. Iz tog perioda na samom početku sedamdesetih, u Užicu je kružila priča i anegdota o mesinganom tenku na Kadinjači, koji je Mifa sa grupom istomišljenika sa kolicima pošao da demontira i preveze do „Otpada“. Naravno tenka nije bilo, pa su se vratili praznih kolica, ali se o toj podvali dugo pričalo po užičkim kafanama i korzou.

Mifa je često prepričavao o događajima iz rata, onako na svoj šeretksi način, kao on je prilikom neke ofanzive proganjan od četnika sa svojom četom sklonio u neki tunel, ali kao iz njega nisu mogli da izađu, jer ih je na drugoj strani čekao splet zmija. On ih se toliko plašio da nije mogao da se odluči kad mu je lakše. Na pitanje zašto nije na zmije pucao, odgovorio je: „Gde, bolan zmija zna da li je mašingever ili vodovodna cev!“

Kad su ga pitali što su mu iskrzani zubi rekao je da su mu zubi propali za vreme rata, kad su jednu grupu partizana u kojoj je i on bio progonili Nemci. Bilo je zimsko doba. Pred njima su se isprečili smetovi. Nije bilo drugog načina nego da se kroz njih probijaju. Tako su mu zubi, pričao je ispred garderobe u Gradskoj kafani, propali od silnog cvokotanja, „dok smo se probili glavom, kao bušilicom kroz sneg“.

Jednom je izmislio da su za vreme rata partizani uhvatili veću grupu ustaša i nikako nisu mogli da odluče šta će sa njima. Mifa je predložio da ih podele u dve grupe i da im daju loptu da igraju fudbal. A šta ćemo posle kao pitali iz komande. Odgovorio je da će on biti sudija sa mašingeverom. Pri svakom faulu onim zagorelim ustašama presuđivaće rafalno, a onima koji su tamo zalutali pojedinačno.

Mifa Šerif je često govorio šatrovački. Užičani su se smejali do suza kako je podvalio bratu Skreketu, kad mu je ovaj „bunario“ po džepovima, „a lovu nije našao“. Mifa je svoj novac sakrio u njegov kaput, jer je bio siguran da on neće svoje džepove „inventarisati“.

Braća "Dejanci"
Braća “Dejanci”

Mifa Šerif je bio omiljen kod užičkih fudbalera koji su ga upoznali sa kapitenom Crvrne zvezde Draganom Džajićem, koji ga je posebno zavoleo. Jednom je sa Džajom i Antonijevićem i prespavao na podu, jer, kako je rekao, nije mogao da pogodi koji je njegov krevet. Mifa je bio užička razbibriga, a on se radovao društvu i piću koji bi mu uvek neko od veselog društva plaćao.

Kad je bio mlađi želeo je da bude ispred svih, da bude supermen iz „Čikaga“, skakao je sa železničkog mosta na plaži, samo da se pokaže. Tvrdio je da je širi u ramenima od svih i da niko nema bolji vid od njega. Pitao je društvo jednom, kad su bili na Trgu, koju cigaru puši čovek ispred kuće na Zabučju. Kad su mu rekli da puši „Drinu“, mudro je zaključio da je to „Drava“, „Gde ste neznalice jedne, videli da seljak puši „Drinu“?

Mifu Šerifa su svi voleli jer je bio šeret, koji je sa puno duha i nadahnuto oslikavao vreme, ljude koje je poznavao i događaje u kojima je učestvovao, ali je uveravao i Užičane i sebe da je sve doživeo i preživeo. Dugo je živeo sam, što mu je omogućavalo veliku slobodu u druženju, odlascima i dolascima, izlascima i druženju po želji i ponašanju, mada u tome nikada nije preterivao koliko u pripovedanju „dogodovština“, ali pred kraj života zaželeo se topline porodičnog doma. U Kremnima je našao divnu ženu, udovicu sa dvoje dece, suprugu sa kojom je proživeo poslednje dane. Ona je brinula o njemu, posle ženidbe išao je uvek doteran, čist i popeglan. I dalje se šalio na svoj način, uveseljavao Užičane svojim pričama, ali sa drugačijim šarmom. Sada je bio vedro ozbiljan u svojoj ozbiljnosti porodičnog čoveka.

Preminuo je 1980. Sahranjen je u prisustvu brojnih Užičana, ožaljen i upamćen kao jedan od onih legendarnih Užičana, koji nas je svojim brojnim pričama uveseljavao. Ostao je zapisan u tekstovima i knjigama užičkih novinara sa kojima se družio. Bio je poseban Užičanin ali i „Dejanac“.