Сећам се када сам био дете, да се доста причало о Фикару, његовом виру – плажи, и уживању које су Ужичани налазили тамо. Много касније, чини ми се да је то било негде на половини дведесетих година 20 века, једног јутра у мојој канцеларији на ТВ5 појавио се стари Ужичанин Илија Селаковић. У то време је отишао у пензију и почео да се бави сликарством, већином је сликао старо Ужице са Лазићевих разгледница. Дошао да ме пита имам ли слику Фикаревог зида, вира, баште. У то време нисам имао, али је стари “Селак” дао задатак упорном истраживачу.
Касније у разговору с професором Мијом Петровићем, закључио сам да су највећи непријатељи старих фотографија Ужица из различитих времена, мишеви. Они су изгрцкали старовременске фотографије породице Петровић на тавану породичне куће у данашној Војвођанској улици и фотографије Фикаревог “точка” и баште у кући једне од његових ћерки напуштене и затворене после њене смрти. То је за мене око тих фотографија била у то време завршена прича. Ипак нисам одустајао. Сетио сам се Рада Верговића – Верга, првога ужичког филмског глумца и цењеног академског сликара, и замолио га да ми напрви цртеж по сећању Фикаревог зида, точка и вира којих се тако радо сећају Ужичани. Раде ме није одбио и урадио ми је цртеж баш онако професионално, и донео. Данас је то једна од драгих слика у мом простору атељеа “Ужичанствено”. Много касније сам дошао до закључка да је сјајни ужички уметник нацртао Фикарев зид, долап и вир као да га је посматрао, као да то није сећање.
Прошло је доста времена док нисам преко Фејзбука ступио у контакт са Анђелијом Маринковић, праунуком Милослава Фикара, која са својом породицом живи у Београду и ради у једном дечијем вртићу. Могао сам да наставим причу о Милославу Фикару у правом смеру. Анђа је доста знала и са радошћу учествовала у заједничком тумарању по ужичкој прошлости. Веома ме обрадовала када ми је рекла да се стари ужички војни музичар, сем музиком и баштованством, бавио и фотографијом, да постоје стаклене плоче, када је фотографисао своју плажу.
Милослав Фикар је био бунтовни син чешког индустријалца Фердинада, млади војни музичар који је дезертирао из аустроугарске војске, јер је завео ћерку неког грофа. Гроф се увредио и припретио и то је највероватније разлог зашто је дошао тако далеко, у Ужице. Био је капелник војне музике, живео је у Куманову, Београду и Крушевцу. Најзад се настанио у Ужицу крајем двадесетих година прошлог века. Ужицу га је највише привукла природа и плодно тле и ту се посветио доста баштованству. Био је боем, шаљивџија, бавио се израдом инструмената, фотографијом. Његова унука Анђелија, током нашег истраживања на тавану Фикарове куће више ужичке Плаже, нашла је мноштво стаклених негатива, али нажалост већи део је пропао.
На Анђиној фотографији породица Фикара (недостаје најмлађи, син јуниор Милослав): с десна, Милослав Фикар до њега жена Анна, најстарија ћерка Милена, затим Драгослава (Анђелијина “Нана”) и намлађа кћи Анна.
Фикар је имао четворо деце: најстарију Милену, која је била удата за стаклоресца Басуровића, и живели су у данашњој улици Николе Пашића, у близини места где је некад био кафић Водолија. Драгославу (Анђину “нану”) и још двоје деце, од којих је најмлађе двоје, Ану која је носила мајчино име и Милослава који је носио његово име. Након Другог светског рата послао их је у Чешку да се даље школују, где су и остали да живе са дедом Фердинадинадом Фикаром. Тако да пола Фикарових потомака живи сада у Србији, а пола у Чешкој. Фикари, Анна и Милослав нису мењали веру. У кући Фикара до смрти Драгославе, Анђелијине “нане”, славило се по два Ускрса и два Божића. Драгослава је била удата за познатог ужичког шнајдера Миодрага Драгог Јовановића, али је остала да живи у Фикара кући. Данас у кући Фикара живи њихова кћи Аница, Анђина мама са другом кћерком и зетом. Ускоро ће Фикарова кућица по свему судећи остати празна, јер више није погодна за становање због старости, великог улагања за адаптацију.
Фикарово имање било скроз до Ђетиње, од места где је данашњи сплав на коме је кафана, све ниже данашњег хотела “Турист”, до некадађње “Ђулића ћуприје”. Пред смрт, Милослав Фикар је направио парцеле, које је оставио у наследство деци. Они су то продали касније, поред тога што је национализовано. Ту су сада комшије Фихарових потомака: Обрадовићи, Тошанићи (у ул. Михаила Илића) и Брковићи (који су скроз на плажи). Након Фикареве смрти земљиште је национализовано, а део је и одузет, земљиште где је била башта за изградњу Феријалног дома (данашњег хотела Туриста) 1961. године, као и место где је сада “Дечији базен” и тобоган. Чувени у сећањима Ужичана, Фикарев “долап” био је тамо где је данас она миришљава липа.
