Miloslav Fikar i njegova plaža – drugi deo

1039
Fikarova plaža (fotografiju podelila Anđelija Marinković)
Fikarova plaža (fotografiju podelila Anđelija Marinković)

Na drugoj strani, kontra od kupališta “Kod debele vrbe”, preko širokog razliva Đetinje, uz visoku obalu, užički čeh Fikar je izgradio svoj jaz. Na samom početku, gde će se iz jednog snažnog brzaka voda usmeriti u jaz, uz visoku obalu i jednju manju stenu u obalu formirao se vir. Ta mala, već pomenuta “Stenica”, kako su je Užičani zvali, bila je početak zajaže. Pedesetak metara niže gospodin Fikar je zaustavio tok. Podignuti nivo reke umirio je i učinio još dubljim vir pod brzakom uz Stenicu. Pozida što čuva vodu u jazu, negde pred samim spajanjem sa visokim zidom, neki stepen je niža. Na tom mestu se formira preliv i slap – buk – kako su ga zvali kupači, a i svi ostali. Pod bukom se opet raširio vir zaokupljen šljunkom i peskom, po čijoj se sredini dere uska i snažna matica. Ona dalje vraća vodu u korito reke, nanovo snažne i brze, pre nego će je šumno rezati lukovi Đulaića ćuprije.

Na Anđinoj fotografiji je Fikarov jaz ili jezerce, a na njemu i nešto kao skela, nebičano pravougaono plovilo, koje je najverovatnije služilo da se pokupi granje i lišće i ostalo što bi dolovilo niz Đetinju. Desno dole Dolap. Vide se i par lukova Đulaića ćuprije.

A užički književnik Lale Milosavljević piše u svojim sećanjima “Pod Đavoljom stenom grad”:

Kupači na Fikarovom jazu
Kupači na Fikarovom jazu

“I tako dok osluškujem priče drugih, nasuprot slici stare gospe o lepim Užičankama na pozidi Fikarevog jaza, ožive u mome sećanju, jedna retka ženska lepota. Nosila ju je zanosno i lako rasna i stasita gospođa Raša Zotović. Ona bi se ponekad iza onog visokog Fikarevog zida pojavila graciozna, impozantna, u bade mantilu, najlepše tamnocrvene boje, kakvu samo ružin cvet ume retko da stvori. Crnokosa i nežno belog negovanog lica, ni svoje telo nije, izgleda izlagala suncu. belina njene bele noge i snažnog oblog bedra ukaže se u gipkom hodu i pokupi svako muško oko, pa i oko dečaka. Samo se čekao tren kad će gospa Rašin pratilac, visoki doktor Zotović, pridržati supruzi bade mantil, pa da – hvala lepoti ove gospe, Eros ovlada na Fikarevom jezercu.”

Na drugoj fotografiji kupači na Fikarevom jazu, a Anđina nana Draga došla da obiđe i vidi da li je sve u redu. Desno “buk”, kako su ga zvali Užičani i dole Đulajića ćuprija, za koju kažu da se za nju zna i pre nego se znalo za Užice.

Na visokom zidu Fikar sačinio je jedan tesan otvor kamo će oticati snažan mlaz vode koji pada i pokreće lopatice ogromnog drvenog točka. Lopatice i osmišljene odnose sobom uvis vodu Đetinje u Fikarev vrt, sigurno najplodniji i najuređeniji tada Užicu. Tamo, kroz taj uzani prolaz, gde je točak tj. “dolap”, odlazili su Fikarevi prijatelji. Oni su nestajali iza visokog zida i tamo imali sva uživanja – sunčali su se na sitnom i čistom pesku, u izgrađenoj kućici imali prostor da menjaju kostim, pa hladovitu nastrešicu, pod kojom su uživali u hlađenim napitcima. Lepo je, mnogo lepo je bilo tada biti Fikarov prijatelj.

Fikarova porodica i njegovo delo kraj Đetinje (fotografija Milosvlava Fikara)
Fikarova porodica i njegovo delo kraj Đetinje (fotografija Milosvlava Fikara)

U isečku novina iz tih srećnih vremena, ostalo je zapisano o Miloslavu Fikaru: “U blizini “Stenice”, Fikar je napravio kameni zid, kojim je skrenuo Đetinju prema svom imanju, tu se stvorilo bazen uz koga je visok zid sa otvorom kojim je pod padom oticala voda, uz zid sa druge strane je je bio veliki drveni točak, sličan vodeničkom, na njemu su posude koje su se pune vodom, reka svojom snagom i vodom navodnjava najbolju baštu u Užicu punu povrća i voća. Tu je sve bilo dovedeno do perfekcije. Fikar baštu uređuje sa ženom i tri ćerke. Svi su ustajali u tri sata i radili u bašti, dok su ih Užičani posmatrali sa simpatijom kako rade i od toga imaju koristi. Mladim povrćem su snadbevali brojne užičke kafane, a i sam Miloslav Fikar je tu držao svoju kafanu poznatu baš po salatama od tog istog povrća, koju spremali on i žena i po hladnom piću. Užičani leti, najviše tu uživaju.”

Treća fotografija je sa staklenog negativa, što znači da je snimio sam Fikar. Na njoj su Fikarev zid, Vir i peščani sprud oko njega, devojke su Fikarove starije ćerke Milena i Dragoslava, dečak je najverovatnije sin Miloslav. Ima li šta lepše nego kad čovek mesto, koje je priroda već načinila čarobnim, oplemeni i učini korisnim?

Kod Fikara je uvek bila neopisiva gužav. Ispod fikarevog jaza i zida prema Đetinji bio je dubok vir, takođe zvani “Fikarov vir”, gde su se Užičani kupali. Tu su se užički dečaci i mlađi pred devojkama pokazivali, skačući sa tog Fikarevog zida, koji je delio njegovo imanje sa južne strane. Tada se najviše isticao u plivanju i skakanju Dragoš Vajević i njegov prijatelj Svele. Majke su svojim tek zadevojčenim kćerima pravile kostime od “seljačke vune”, koju su bojile, a one su se kupale u košuljama. Tad je na Fikarevu plažu dolazio je i poznati užički lekar Oskar, koji je imao desetroro dece. On bi pored vira stajao sa dugačkom motkom i koje dete bi vrhom dodirnuo i uzviknuo “hop”, ono bi moralo da izađe iz vode.

Nova brana na Plaži
Nova brana na Plaži

Sećanje: “Ovo pod bukom bilo je skakanje za publiku i za najlepšu devojku. Tako su skakali i oni hrabriji od mene sa visokog Fikarovog zida, tu u vir pod bukom. Skakali su lastu. U njihovom kratkom letu do vode, mnoga bi srca zaigrala, ne zna se da li izazvana lepotom skoka, lepotom mladih muških tela, ili brižnošću da li će dovoljno plitko da se čitavi pojave iz vode. Za takve podvige imali su naročito dara Brane Lokovac, Buća, Boban Jevtić… Fabričani – kako smo nazivali Užičane tu uz Tkačnicu i reku, oni naročito. Među njima su se isticala braća Kinezi – Kikezi po nadimku. To su izvodili sa takvom lakoćom i sigurnošću da ih je bilo milina gledati, preplanule i pune života. Isto su bili spretni i vešti bez obzira na uzrast. A svi su plivali, izgleda, odmah posle rođenja.”

U komšiluku prema Starom gradu, baš uz Fikarovu baštu, živela je porodica Lalovića, doseljenika iz Hercegovine. Oni su držali kokoške koje su često pravile štetu u Fikarovoj bašti. Ovaj ih je često upozoravao, ali vajde nije bilo, pa se dosetio, da zrna kukuruza poveže koncem i na kraju ispiše “Čuvaj komšija svoje, kokoške”. Jednoga dana gotovo sve kokoši, pošto su pojele kukuruz, vukle su ove transparente po Lalovića avliji.

Od vira ispred Fikarovog zida, između dva kraka Đetinje, bila je veća šljunkovita površina, puna rastinja. Uz Jazove je bilo i drveća, kvalitetnih voćnjaka.

Gde je danas Hotel “Turist” i plato ispred njega, nije samo bio “Fikarov vir”. Jedan deo su Užičani zvali “Kineska četvrt”, po obućaru Stevu Kinezu. Njih je sedam sinova, od kojih je jedan Boško postao kasnije poznati evropski otorinolaringolog. Uglavnom svi “Kinezi” su naučili od oca obućarski zanat i svi kada ne idu u školu radili su i tako pomagali ocu da ih prehrani. Tu blizu plaže nije bilo kuće bez svinje, kokoške, patke i guske. Predveče nastane takva graja od jata, dok se vraćaju sa reke i od vike dece, koja su ih razdvajala da bi ih nahranila i zatvorila.
Ali sve što je lepo ima kraj, što potvrđuje četvrta fotografija snimljena na samom kraju pedesetih. Napravljena je brana za buduću modernu plažu i više, Fikarova lepota mesta za uživanciju na Đetinji gubi svaki smisao. Izvršena je nacionalizacija i uzeto je mnogo, da se napravi čitav Ferijalni dom sve do reke. Tako je jedno od najlepših mesta na Đetinji polako tonulo, kao i Fikarov jaz, zid. Ostala su samo sećanja među kućama, gde je bilo to mesto uživanja i dalje, da sačuvamo, mi čuvari sećanja sajta nezaborava -Užičanstveno.