Radovan Glibetić je posebna persona, od frizure koju decenijama ne menja, po kojoj je prepoznatljiv, pa sve do načina razmišljanja. Rođen je u Mokroj Gori 1958. godine, završio je gimnaziju u Višegradu putujući ćirom od Mogre Gore do Višegrada svakodnevno. Ekonomski fakultet je završio u Beogradu. I šta je mogao jedan mladi Mokrogorac da postane, nego železničar. Njegova Mokra Gora je tokom 20. veka dala više od 400 železničara. Većina njegovih rođaka bili su železničari. Nebrojno puta je išao vozovima, i starim i novim, od i do Beograda. Zaposlio se na železnici I magistrirao na Pravnom fakultetu na temi “Evropsko tržište železničkih usluga“. Zaposlio se u Železničko transportnom preduzeću Beograd 1982. godine. Obavljao je razne dužnosti i postao direktor finasijskog sektora. Na Višoj železničkoj školi u Beogradu dobio je zvanje predavač. Bavio se naučnim radom i bio nosilac više projekata. Učestvovao je u pisanju udžbenika, monografije “Mokrogorci na šinama”.
Pokretač je obnove Šarganske osmice. Uporan u organizacionoj sposobnosti i ljubavi prema rodnom kraju, okupio je oko ovog projekta čitavu ekipu ljudi i preduzeća, koji su ostvarili čudo pod Šarganom. Čudo se ne sastoji samo od pruge, već od uređenja čitavog područja, što je privuklo Emira Kusturicu da podigne svoj Drvengrad i što je Mokru Goru dovelo u sam vrh turizma u Srbiji.
Radovan je o tome rekao: “Ideja da se „Šarganska osmica“ sačuva i aktivira u muzejsko-turističke svrhe, potiče još iz vremena ukidanja pruge 1974. godine. To je bila inicijativa više građana iz našeg kraja, koji su gledali malo dalje u budućnost, što je podržalo tadašnje rukovodstvo Opštine Titovo Užice i neke republičke institucije. Međutim, u naredne dve i po decenije krize, ratova i ubrzanog pražnjenja sela oko ukinute pruge, ova, kao i mnoge druge dobre ideje, polako je pala u zaborav. Predivne stanice su ubrzano propadale, tuneli zarušeni, trasa pruge obrasla i neprohodna. Ideja o obnovi se više nije ni pominjala, osim u užem krugu Mokrogoraca.
“Tako je sve i počelo sredinom 90-ih, Zavičajni dani, na kojima su glavni gosti bili rukovodioci iz železnice i privrednici iz cele Srbije, praktično poslovni Biznis forum, formiranje Udruženja Mokrogoraca u Beogradu, ambiciozni programi uređenja sela, koji su brzo i uspešno realizovani, tako da je mesto ubrzano menjalo svoj izgled i postalo privlačno. Poseban impuls i dobro iskorišćena šansa su programi uređenja lekovitih izvora, koji su, posle emisije Branka Stankovića „Ipak se okreće“, privukli pažnju medija i prve posetioce. Za Mokru Goru je konačno čula šira javnost, čime je otvoren prostor za lobiranje obnove šarganske pruge, kao glavnog cilja svih Mokrogoraca, ali i ljubitelja istorije železnice iz Beograda, Užica i šire.”
“Prva inicijativa prema poslovodstvu železnice pokrenuta je početkom 1995. godine. Odluka o obnovi doneta je pet godina kasnije, u avgustu 1999. godine. Iz ovog perioda sačuvano je nekoliko propagandnih filmova o istoriji ove pruge, punih emocija, kojima je teško odoleti, medijskih priloga naklonjenih užičkih novinara, pisane podrške muzejsko-turističkih asocijacija iz Evrope i tadašnjeg opštinskog rukovodstva i još mnogo toga. U svakom slučaju, uporno lobiranje je konačno dalo rezultat. Od donošenja Odluke u ŽTP-u, grupa železničara u formiranom Odboru za obnovu „Šarganske osmice“ je u naredne tri godine uspela da poveže Šargan i Mokru Goru sa obnovljenim stanicama, turističkim sadržajima, pronađe i obnovi vagone i lokomotive, koji datiraju iz prve polovine prošlog i kraja 19. veka.
Ceo ovaj period je pratio optimizam, zarazni entuzijazam i sinergija u kojoj je svako uradio više nego što može i mora. Ključna reč je, svakako, ljubav prema zavičaju, što je kod Mokrogoraca posebno izraženo.”
