Радован Глибетић је посебна персона, од фризуре коју деценијама не мења, по којој је препознатљив, па све до начина размишљања. Рођен је у Мокрој Гори 1958. године, завршио је гимназију у Вишеграду путујући ћиром од Могре Горе до Вишеграда свакодневно. Економски факултет је завршио у Београду. И шта је могао један млади Мокрогорац да постане, него железничар. Његова Мокра Гора је током 20. века дала више од 400 железничара. Већина његових рођака били су железничари. Небројно пута је ишао возовима, и старим и новим, од и до Београда. Запослио се на железници И магистрирао на Правном факултету на теми “Европско тржиште железничких услуга“. Запослио се у Железничко транспортном предузећу Београд 1982. године. Обављао је разне дужности и постао директор финасијског сектора. На Вишој железничкој школи у Београду добио је звање предавач. Бавио се научним радом и био носилац више пројеката. Учествовао је у писању уџбеника, монографије “Мокрогорци на шинама”.
Покретач је обнове Шарганске осмице. Упоран у организационој способности и љубави према родном крају, окупио је око овог пројекта читаву екипу људи и предузећа, који су остварили чудо под Шарганом. Чудо се не састоји само од пруге, већ од уређења читавог подручја, што је привукло Емира Кустурицу да подигне свој Дрвенград и што је Мокру Гору довело у сам врх туризма у Србији.
Радован је о томе рекао: “Идеја да се „Шарганска осмица“ сачува и активира у музејско-туристичке сврхе, потиче још из времена укидања пруге 1974. године. То је била иницијатива више грађана из нашег краја, који су гледали мало даље у будућност, што је подржало тадашње руководство Општине Титово Ужице и неке републичке институције. Међутим, у наредне две и по деценије кризе, ратова и убрзаног пражњења села око укинуте пруге, ова, као и многе друге добре идеје, полако је пала у заборав. Предивне станице су убрзано пропадале, тунели зарушени, траса пруге обрасла и непроходна. Идеја о обнови се више није ни помињала, осим у ужем кругу Мокрогораца.
“Тако је све и почело средином 90-их, Завичајни дани, на којима су главни гости били руководиоци из железнице и привредници из целе Србије, практично пословни Бизнис форум, формирање Удружења Мокрогораца у Београду, амбициозни програми уређења села, који су брзо и успешно реализовани, тако да је место убрзано мењало свој изглед и постало привлачно. Посебан импулс и добро искоришћена шанса су програми уређења лековитих извора, који су, после емисије Бранка Станковића „Ипак се окреће“, привукли пажњу медија и прве посетиоце. За Мокру Гору је коначно чула шира јавност, чиме је отворен простор за лобирање обнове шарганске пруге, као главног циља свих Мокрогораца, али и љубитеља историје железнице из Београда, Ужица и шире.”
“Прва иницијатива према пословодству железнице покренута је почетком 1995. године. Одлука о обнови донета је пет година касније, у августу 1999. године. Из овог периода сачувано је неколико пропагандних филмова о историји ове пруге, пуних емоција, којима је тешко одолети, медијских прилога наклоњених ужичких новинара, писане подршке музејско-туристичких асоцијација из Европе и тадашњег општинског руководства и још много тога. У сваком случају, упорно лобирање је коначно дало резултат. Од доношења Одлуке у ЖТП-у, група железничара у формираном Одбору за обнову „Шарганске осмице“ је у наредне три године успела да повеже Шарган и Мокру Гору са обновљеним станицама, туристичким садржајима, пронађе и обнови вагоне и локомотиве, који датирају из прве половине прошлог и краја 19. века.
Цео овај период је пратио оптимизам, заразни ентузијазам и синергија у којој је свако урадио више него што може и мора. Кључна реч је, свакако, љубав према завичају, што је код Мокрогораца посебно изражено.”
