Док није освојила индустријска производња обуће, док се није појавио “Бата”, опанчари су обували Ужичане и Ужичанке. О славноме српскоме опанку се много писало и говорило, у балканском и Првом светском рату у којима су се уздигли у победама српских ратника. У периоду од 1920. до 1945. године у Ужицу је било много опанчара, преко 30. Међу њима су били најпознатији Крста Жеравчић, Миленко Аџић, Коста Вучетић, Кузељ и компанија, Андрија Виторовић, Јован Поповић, Гвозден Милић, Радисав Јечменица, Раде Суботић. Већина људи не прави разлику између опанчара и сарача, али је има и у то време су биле веома битне.
Најпознатији сарачи су били Перо Караклајић и његов син, Владе и Јово Коружић, Давид Новаковић, кум Рада Суботића, Веселин Чољевић, Перо Смиљанић. Овим тада уносним занатима највише су се бавили већином Ужичани, пореклом из села Дрежника.
Последњи ужички опанар и сарач у Ужицу био је Милија Ћитић, чија се радња налази у Дечанској улици. До њега је једно време била Драганова берберница “Код Креманца”, преко пута кафана “Шумадија” и кафић “Сателит”. У “Опанчарско-сарачкој радњи” радио је Милија до скоријих дана, бавио се израдом и опанака, али углавном сарачке робе, као што су каишеви, амови, улари, ташне, новчаници.
Кад укорачите, потеже отворивши врата од разне робе, одмах сте пред тезгом. Муштерија је било веома мало, поруџбина за нове предмете готово да није ни имао. Углавном је поправљао и преправљао старо. Тада је има 41 годину радног стажа и размишљао да се сасвим повуче, како рече, “ради да убије досаду”. Милија, када сам бележио његова сећања, је рекао: “Опанак је умро, израђујем их углавном за фолклорна друштва, странце, као сувенир и понеког сељака, да ме “жеља мине”. Сада када правим каиш за звоно за нечијег овна предводника, морам да се сналазим да купујем половна звона, углавном од Цигана, а некада су их производили Аврам Чикириз и његов син Лале на Царини и Мијо Матијевић на Ракијском… нико није наставио њихов занат”.
Радња величине 9 квадрата, када сам био те 2005. године била је препуна робе, тако да се стари опанчар у њој тешко мимоилазио са муштеријама. Милија је радио са радњом до смрти, када је опанчарски занат нестао у Ужицу. Нико се више не интересује за опанчарски знат. Зато је овај тада витални, вредни и упорни човек последњи ужички опанчар – сарач, заслужио да му се да више простора у овом незабораву.
Ако би међу опанчарима тражили највећег боема, засигурно би то био Раде Суботић. Милош Познановић, познати ужички колекционар и тамбураш, записа: “Када са супругом Ружом крене у посету њеним Смиљанићима и Пећинарима у Љубиш , обавезно изнајми коње од пријатеља Зрња (воденичара). Тако редом од Аде и Врела, од Збојштице и Рожанства, преко Владаје и Катушнице, свраћа у сваку кафану. Како уђе у кафану, позове газду и наручи за све госте по дуплу туру пића. У почетку се Ружа љутила због трошка, али брзо је схватила да они сви радо свраћају у његову радњу и праве промет.”
Радња му је била на Главној улици преко пута некадашње књижаре “Нолит”. До његове радње у истој кући била је посластичарница мога деде Витомира Ковачевића “Здрављак”. Радова кућа била је где је данас паркинг београдске Робне куће. Преко пута Суботићеве куће у којој је после рата била библиотека, касније аутобуска станица и данас се налази кућа његовог кума Давида Новковића, у којој је данас мој омиљени ужички кафе са добром живом музиком Кватро.
