“Ако се погледа тираж мојих књига, апсолутни сам аутсајдер у односу на чувеног Шуљагу који се прославио када је направио лепињу богату кајмаком, претопом и јајима. Ипак, имамо једну заједничку тачку, а то су јаја. Он се додуше, мало лакше сналази за сировине, а мени је мало теже. Било како било, признаћете, било би мало незгодно и неукусно бити афористичар без јаја.” Раде Јовановић
Ту у срцу Ужица, на Мегдану у данашњој улици Петра Ћеловића, после Првог светског рата, отворио је пекару Влајко Чарапић. Пекао је прасиће, јагњиће, погаче, хлеб сомун од кило и векну од два кила. Лепиње које је продавао биле су намазане са старим кајмаком и претопом. Ужичке газде су својим радницима куповале те лепиње, јер су се брзо јеле, а споро вариле. Јака храна која је раднику давала доста енергије. Неки су уз лепиње са кајмаком и претопом тражили и кувано јаје.
Једном приликом у Влајковој пекари се створила гужва, газда пита: „А ти колико ћеш лепиња и са чим ћеш?“
Калфа у брзини одговори: – „Десет лепиња са кајмаком, јајетом и претопом, ма дај газда Влајко са све!“
„Са све? па добро тако ћеш и добити…“
И тако Влајко исече десет поклопаца, намаза десет лепиња са дебелим слојем старог кајмака, разби по једно јаје и све умућка стави у топлу пећ да запече свих 10 лепиња и на крају прелије врућим претопом, поређа нестрпљивом калфи једну на другу реће: „Ево ти све лепиње, са све“.
Убрзо се прочуло по Ужицу за ту укусну калоричну храну „Лепињу са све“… У боемским круговима се прочуло да је добра „као подлога за пиће али и у раним јутарњим часовима све простругане алкохом, дуваном, убивеним музиком, враћа у живот“. И тако једно рано јутро газда Влајко тек отворио пекару, кад кроз ћепенак види познатог ужичког боема Милана Милекића који је био познат по томе да по неколико дана није ишао кући, када се нашао у добром кафанском друштву. И тако, после пар дана обилажења ужичких кафана, Милекић реши да проба ту лепињу са све, која враћа из мртвог пијанаства и да се дотетура до Влајкове пекаре. Ишао је Мегданом цик – цак. Кад уђе у пекару, газда Влајко га пита:
– Што се љуљаш Милекићу?
– Идем паралелно са мајком Србијом, дај ту лепињу „са све“, да видимо хоће ли шта поправити.
Након национализације 1948. године, пекару Влајка Чарапића општина даје пекару Радомиру Шуљагићу. Пекара од Ужичана прозвана је “Код Шуљаге“. Године 1954. код њега на занат долази Милан Лазић. Са газдом се уортачио 1968. године, а од 1971. добио је радњу на газдовање, под условом да задржи назив “Шуљага”.
Радњу сада води Миланов син Драган. Радња је на истом месту, у најужем градском центру, са истим именом фирме, у улици на Мегдану у којој су биле три бојаџије, опанчар Бацета, Љупко вуновлачар, Тоска јорганџија, фризер Лајош, Милан Гардић, капаџија и мајстор за шајкаче, Гулан стаклорезац… Мајстори су умрли, а са њима су и занати ишчезли. Нема више ни познате Труманове кафане, у којој су се од раних јутарњих сати склапали послови, а у њој су ужички боеми зоре дочекивали. Једино је остала најстарија ужичка пекара “Код Шуљаге” и ерски гурмански изум Влајка Чарапића “лепиња са све”, чији праунук Стеван Ковачевић данас живи у Београду.
У новије доба “Лепиња са све” почела је да се једе уз јогурт и проширила се по целом ужичком крају, одатле по целој Србији спремана на разне начине, па су јој неки придодали назив уз јогурт “комплет лепиња”… Ипак, праве ере Ужичани и даље је зову “лепиња са све” и знају да се она права најукуснија, после које нема глади цео дан, може наћи само у најстаријој ужичкој пекари “Код Шуљаге” Драгана Лазића. Драган је направио највећу “лепињу са све”, као за Гиниса. Драган је “лепињу са све” заштитио као интелектуалну својину 2005. године, а једном приликом је рекао:
– “Производњу ‘лепиње са све’сам заволео као дечак кад се у нашој радњи производио хлеб од кило и два кила. Иако сам завршио средњу машинску школу, нисам се двоумио да наставим посао којим се бавио мој отац. Супруга Мирјана води књиге. Моја радња једина у граду има комплетну израду “лепиње са све”. Правим лепињу која је увек тешка 200 грама, а печем “лепињу са све” једини у граду на буковим дрвима, што јој даје посебан укус. У њој нема никаквих адитива. Слађе је за доручак појести “лепињу са све” него кифлу, јер не изазива горушицу.”
Стеван Ковачевић, чукунунук Влајка Чарапића и праунук његове ћерке Милице, која је имала и два брата Миливоја и Радивоја:
„Код нас у кући у Ужицу изнад Каменог корита се налази оригинално велико огледало, можда једина ствар која је припадала Влајку Чарапићу.По причи моје прабабе Милице, у њиховој кући је било пуно народа и доста се радило. Имали су по неколико стотина говеда и више стотина оваца и сувате где су их момци чували. Влајко је са породицом производио велике количине пршуте и поред пекаре имао кафану и кућу на простору изнад некадашње Соколане. Имао је и фијакер у коме је возио и мог оца Бранка. По причи мог оца, Влајко га је возио фијакером у кафану, где су му послужили сок од малине, што је то тада било за дете прави доживљај. Треба споменути да је Влајко и као задужбину са другим људима подигао чесму на Белој земљи, где стоји уписано његово име. Лепиња са све није све што је Влајко Чарапић оставио.“
Слободан Туцовић:
„Анегдота везана за лепињу са „све“’. Једном приликом Броле, наставник музичког у Душану, већини Ужичана познат, да једном ђаку крупнију новчаницу да купи и донесе лепињу са све. Овај дође носећи прегршт сувих лепиња. Броле пренеражено упита „па шта је то“. А ђак смирено „па рекли сте лепиња за све“.
