“Ako se pogleda tiraž mojih knjiga, apsolutni sam autsajder u odnosu na čuvenog Šuljagu koji se proslavio kada je napravio lepinju bogatu kajmakom, pretopom i jajima. Ipak, imamo jednu zajedničku tačku, a to su jaja. On se doduše, malo lakše snalazi za sirovine, a meni je malo teže. Bilo kako bilo, priznaćete, bilo bi malo nezgodno i neukusno biti aforističar bez jaja.” Rade Jovanović
Tu u srcu Užica, na Megdanu u današnjoj ulici Petra Ćelovića, posle Prvog svetskog rata, otvorio je pekaru Vlajko Čarapić. Pekao je prasiće, jagnjiće, pogače, hleb somun od kilo i veknu od dva kila. Lepinje koje je prodavao bile su namazane sa starim kajmakom i pretopom. Užičke gazde su svojim radnicima kupovale te lepinje, jer su se brzo jele, a sporo varile. Jaka hrana koja je radniku davala dosta energije. Neki su uz lepinje sa kajmakom i pretopom tražili i kuvano jaje.
Jednom prilikom u Vlajkovoj pekari se stvorila gužva, gazda pita: „A ti koliko ćeš lepinja i sa čim ćeš?“
Kalfa u brzini odgovori: – „Deset lepinja sa kajmakom, jajetom i pretopom, ma daj gazda Vlajko sa sve!“
„Sa sve? pa dobro tako ćeš i dobiti…“
I tako Vlajko iseče deset poklopaca, namaza deset lepinja sa debelim slojem starog kajmaka, razbi po jedno jaje i sve umućka stavi u toplu peć da zapeče svih 10 lepinja i na kraju prelije vrućim pretopom, poređa nestrpljivom kalfi jednu na drugu reće: „Evo ti sve lepinje, sa sve“.
Ubrzo se pročulo po Užicu za tu ukusnu kaloričnu hranu „Lepinju sa sve“… U boemskim krugovima se pročulo da je dobra „kao podloga za piće ali i u ranim jutarnjim časovima sve prostrugane alkohom, duvanom, ubivenim muzikom, vraća u život“. I tako jedno rano jutro gazda Vlajko tek otvorio pekaru, kad kroz ćepenak vidi poznatog užičkog boema Milana Milekića koji je bio poznat po tome da po nekoliko dana nije išao kući, kada se našao u dobrom kafanskom društvu. I tako, posle par dana obilaženja užičkih kafana, Milekić reši da proba tu lepinju sa sve, koja vraća iz mrtvog pijanastva i da se dotetura do Vlajkove pekare. Išao je Megdanom cik – cak. Kad uđe u pekaru, gazda Vlajko ga pita:
– Što se ljuljaš Milekiću?
– Idem paralelno sa majkom Srbijom, daj tu lepinju „sa sve“, da vidimo hoće li šta popraviti.
Nakon nacionalizacije 1948. godine, pekaru Vlajka Čarapića opština daje pekaru Radomiru Šuljagiću. Pekara od Užičana prozvana je “Kod Šuljage“. Godine 1954. kod njega na zanat dolazi Milan Lazić. Sa gazdom se uortačio 1968. godine, a od 1971. dobio je radnju na gazdovanje, pod uslovom da zadrži naziv “Šuljaga”.
Radnju sada vodi Milanov sin Dragan. Radnja je na istom mestu, u najužem gradskom centru, sa istim imenom firme, u ulici na Megdanu u kojoj su bile tri bojadžije, opančar Baceta, Ljupko vunovlačar, Toska jorgandžija, frizer Lajoš, Milan Gardić, kapadžija i majstor za šajkače, Gulan staklorezac… Majstori su umrli, a sa njima su i zanati iščezli. Nema više ni poznate Trumanove kafane, u kojoj su se od ranih jutarnjih sati sklapali poslovi, a u njoj su užički boemi zore dočekivali. Jedino je ostala najstarija užička pekara “Kod Šuljage” i erski gurmanski izum Vlajka Čarapića “lepinja sa sve”, čiji praunuk Stevan Kovačević danas živi u Beogradu.
U novije doba “Lepinja sa sve” počela je da se jede uz jogurt i proširila se po celom užičkom kraju, odatle po celoj Srbiji spremana na razne načine, pa su joj neki pridodali naziv uz jogurt “komplet lepinja”… Ipak, prave ere Užičani i dalje je zovu “lepinja sa sve” i znaju da se ona prava najukusnija, posle koje nema gladi ceo dan, može naći samo u najstarijoj užičkoj pekari “Kod Šuljage” Dragana Lazića. Dragan je napravio najveću “lepinju sa sve”, kao za Ginisa. Dragan je “lepinju sa sve” zaštitio kao intelektualnu svojinu 2005. godine, a jednom prilikom je rekao:
– “Proizvodnju ‘lepinje sa sve’sam zavoleo kao dečak kad se u našoj radnji proizvodio hleb od kilo i dva kila. Iako sam završio srednju mašinsku školu, nisam se dvoumio da nastavim posao kojim se bavio moj otac. Supruga Mirjana vodi knjige. Moja radnja jedina u gradu ima kompletnu izradu “lepinje sa sve”. Pravim lepinju koja je uvek teška 200 grama, a pečem “lepinju sa sve” jedini u gradu na bukovim drvima, što joj daje poseban ukus. U njoj nema nikakvih aditiva. Slađe je za doručak pojesti “lepinju sa sve” nego kiflu, jer ne izaziva gorušicu.”
Stevan Kovačević, čukununuk Vlajka Čarapića i praunuk njegove ćerke Milice, koja je imala i dva brata Milivoja i Radivoja:
„Kod nas u kući u Užicu iznad Kamenog korita se nalazi originalno veliko ogledalo, možda jedina stvar koja je pripadala Vlajku Čarapiću.Po priči moje prababe Milice, u njihovoj kući je bilo puno naroda i dosta se radilo. Imali su po nekoliko stotina goveda i više stotina ovaca i suvate gde su ih momci čuvali. Vlajko je sa porodicom proizvodio velike količine pršute i pored pekare imao kafanu i kuću na prostoru iznad nekadašnje Sokolane. Imao je i fijaker u kome je vozio i mog oca Branka. Po priči mog oca, Vlajko ga je vozio fijakerom u kafanu, gde su mu poslužili sok od maline, što je to tada bilo za dete pravi doživljaj. Treba spomenuti da je Vlajko i kao zadužbinu sa drugim ljudima podigao česmu na Beloj zemlji, gde stoji upisano njegovo ime. Lepinja sa sve nije sve što je Vlajko Čarapić ostavio.“
Slobodan Tucović:
„Anegdota vezana za lepinju sa „sve“’. Jednom prilikom Brole, nastavnik muzičkog u Dušanu, većini Užičana poznat, da jednom đaku krupniju novčanicu da kupi i donese lepinju sa sve. Ovaj dođe noseći pregršt suvih lepinja. Brole preneraženo upita „pa šta je to“. A đak smireno „pa rekli ste lepinja za sve“.
