Najpoznatiji užički opančari

935
Opančar “Kuzelj i kompanija”, radnja je bila na Glavnoj ulici preko puta današnje fracuske banke
Opančar “Kuzelj i kompanija”, radnja je bila na Glavnoj ulici preko puta današnje fracuske banke

Dok nije osvojila industrijska proizvodnja obuće, dok se nije pojavio “Bata”, opančari su obuvali Užičane i Užičanke. O slavnome srpskome opanku se mnogo pisalo i govorilo, u balkanskom i Prvom svetskom ratu u kojima su se uzdigli u pobedama srpskih ratnika. U periodu od 1920. do 1945. godine u Užicu je bilo mnogo opančara, preko 30. Među njima su bili najpoznatiji Krsta Žeravčić, Milenko Adžić, Kosta Vučetić, Kuzelj i kompanija, Andrija Vitorović, Jovan Popović, Gvozden Milić, Radisav Ječmenica, Rade Subotić. Većina ljudi ne pravi razliku između opančara i sarača, ali je ima i u to vreme su bile veoma bitne.

Poslednji užički opančar Milija Ćitić pred svojom radnjom
Poslednji užički opančar Milija Ćitić pred svojom radnjom

Najpoznatiji sarači su bili Pero Karaklajić i njegov sin, Vlade i Jovo Koružić, David Novaković, kum Rada Subotića, Veselin Čoljević, Pero Smiljanić. Ovim tada unosnim zanatima najviše su se bavili većinom Užičani, poreklom iz sela Drežnika.

Poslednji užički opanar i sarač u Užicu bio je Milija Ćitić, čija se radnja nalazi u Dečanskoj ulici. Do njega je jedno vreme bila Draganova berbernica “Kod Kremanca”, preko puta kafana “Šumadija” i kafić “Satelit”. U “Opančarsko-saračkoj radnji” radio je Milija do skorijih dana, bavio se izradom i opanaka, ali uglavnom saračke robe, kao što su kaiševi, amovi, ulari, tašne, novčanici.

Opančar Rade Subotić
Opančar Rade Subotić

Kad ukoračite, poteže otvorivši vrata od razne robe, odmah ste pred tezgom. Mušterija je bilo veoma malo, porudžbina za nove predmete gotovo da nije ni imao. Uglavnom je popravljao i prepravljao staro. Tada je ima 41 godinu radnog staža i razmišljao da se sasvim povuče, kako reče, “radi da ubije dosadu”. Milija, kada sam beležio njegova sećanja, je rekao: “Opanak je umro, izrađujem ih uglavnom za folklorna društva, strance, kao suvenir i ponekog seljaka, da me “želja mine”. Sada kada pravim kaiš za zvono za nečijeg ovna predvodnika, moram da se snalazim da kupujem polovna zvona, uglavnom od Cigana, a nekada su ih proizvodili Avram Čikiriz i njegov sin Lale na Carini i Mijo Matijević na Rakijskom… niko nije nastavio njihov zanat”.

Radnja veličine 9 kvadrata, kada sam bio te 2005. godine bila je prepuna robe, tako da se stari opančar u njoj teško mimoilazio sa mušterijama. Milija je radio sa radnjom do smrti, kada je opančarski zanat nestao u Užicu. Niko se više ne interesuje za opančarski znat. Zato je ovaj tada vitalni, vredni i uporni čovek poslednji užički opančar – sarač, zaslužio da mu se da više prostora u ovom nezaboravu.

Kuće kumova, levo Davida Novkovića i Radomira Rada Subotića
Kuće kumova, levo Davida Novkovića i Radomira Rada Subotića

Ako bi među opančarima tražili najvećeg boema, zasigurno bi to bio Rade Subotić. Miloš Poznanović, poznati užički kolekcionar i tamburaš, zapisa: “Kada sa suprugom Ružom krene u posetu njenim Smiljanićima i Pećinarima u Ljubiš , obavezno iznajmi konje od prijatelja Zrnja (vodeničara). Tako redom od Ade i Vrela, od Zbojštice i Rožanstva, preko Vladaje i Katušnice, svraća u svaku kafanu. Kako uđe u kafanu, pozove gazdu i naruči za sve goste po duplu turu pića. U početku se Ruža ljutila zbog troška, ali brzo je shvatila da oni svi rado svraćaju u njegovu radnju i prave promet.”

Radnja mu je bila na Glavnoj ulici preko puta nekadašnje knjižare “Nolit”. Do njegove radnje u istoj kući bila je poslastičarnica moga dede Vitomira Kovačevića “Zdravljak”. Radova kuća bila je gde je danas parking beogradske Robne kuće. Preko puta Subotićeve kuće u kojoj je posle rata bila biblioteka, kasnije autobuska stanica i danas se nalazi kuća njegovog kuma Davida Novkovića, u kojoj je danas moj omiljeni užički kafe sa dobrom živom muzikom Kvatro.