Никола Љубичић је рођен у ужичком селу Каран, 4. априла 1916. године. Био је председник Председништва Србије (1982-1984), члан Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1984-1989) и министар одбране Југославије (1967-1982). Добио је бројне медаље како из Југославије, тако и из иностранства, укључујући и ред Народног хероја Југославије. Борио се у Другом светском рату заједно са Јосипом Брозом Титом у југословенском партизанскм покрету.
Основну школу је завршио у Карану, нижу гимназију у Ужицу, средњу пољопривредну школу у Ваљеву. После Другог св. рата завршио је Вишу војну академију и ратну школу у Београду. Војску Краљевине Југославије служио је у Школи резервних пешадијских официра, у Марибору. До Другог светског рата радио је у Нижој пољопривредној школи у Севојну, Косјерићу и Пљевљима. Активно је учествовао у свим акцијама омладинских организација у пољопривредним школама у којима је радио. Током Априлског рата 1941. године био је распоређен за командира вода у планинском батаљону, формираном у селу Здравчићи.
Придружио се партизанима на почетку рата у Југославији 1941. године. Истакао се храброшћу и хероизмом. Током рата био је задужен за бројне јединице партизанске војске. Био је командант Треће ужичке чете, која је обезбеђивала Врховни штаб у Санџаку. На дан формирања Прве пролетерске бригаде, постао је заменик команданта Петог шумадијског батаљона Прве пролетерске бригаде. Са својом четом успешно је водио борбе у Гаочићима и разбио италијанску јединицу. Крајем јануара 1942. постављен је за команданта 4. Батаљона Друге пролетерске бригаде. Августа 1943, по одлуци Врховног штаба, прешао је у Србију ради развијања ослободилачке борбе. Са 3. Српском бригадом учествовао је у борбама у Санџаку, у Западној Србији и око Берана и Андријевице. Био је начелник штаба Друге пролетерске дивизије, а у августу 1944. постао је заменик корпуса КНОЈ-а и на тој дужности га је затекло ослобођење. Због својих акција у рату проглашен је народним херојем 27. новембра 1953. године.
После рата био је командант дивизије и корпуса у Љубљани, Загребу, Крагујевцу, командант подручја и помоћник команданта Прве армије, командант прве армије и савезни секретар за народну одбрану. Заслужан је за изградњу аеродрома Поникве и војних одмаралишта на Тари.
Биран је за председника Савезне скупштине од 1963 до 1967, а 1982. године преузео је функцију председника Председништва Србије и остао на овом положају до 1984. године. Од 1984. до 1989. био је члан Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Отишао је у пензију као министар одбране, генерал војске са степеном четири звездице. Написао је неколико војних књига, коаутор је књиге Ужице 1941. године. Умро је у Београду 2005. године.
