KUMANOVSKE I KAJMAKČALANSKE RANE
U ratnom dosijeu rezervnog pešadijskog podnarednika Zdravka Selakovića nalazi se obrazloženje za dobijena ratna odlikovanja.
“U 1. četi, 2. bataljona, IV pešadijskog puka prvog poziva odlikovan za hrabrost i požrtvovano držanje u svim borbama od 1912-1918 godine”.
U drugom izveštaju nalazi se dosta precizniji podatak o dodeli najvećeg srpskog ratnog ordena, u kome piše da je Zdravko Selaković za stečene zasluge i osvedočenu hrabrost, u borbama od avgusta do decembra 1916. godine, pohvaljen armijskom pohvalnicom i istim ukazom od 12. septembra 1917. godine odlikovan Srebrnim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima.
Iz ovoga se može izvesti zaključak da se kremanski vitez junaštvom isticao u jesen 1916. godine, od Čegana do Gruništa, u svim borbama koje su odlučile sudbinu Solunskog fronta.
Rezervni pešadijski narednik Zdravko Selaković je ranjen u čuvenoj borbi na Kumanovu 1912. godine i prilikom konačnog zauzimanja Kajmakčalana.
Za ratne zasluge odlikovan je Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, Zlatnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić, Spomenicom za rat sa Turskom 1912, Spomenicom za rat sa Bugarskom 1913. i Albanskom spomenicom.
Zdravko Selaković je rođen 10. septembra 1886. godine u Kremnima, tadašnjoj opštini sreza zlatiborskog. Do odlaska na odsluženje šestomesečnog vojnog roka 1910. godine bavio se zemljoradnjom, zajedio sa ocem Stevanom i majkom Milicom.
Posle rata oženio se Ružom Ćirjanić i dobio mnogočlanu porodicu, sinove Gavrila i Obrada i kćerke Petriju, Rajku, Cvetu, Jerinu, Milicu i Slavku. Ostatak života proveo je na svom imanju u Kremnima gde je doživeo duboku starost.
Umro je 1975. godine, ali mu nije bilo teško da pod bremenom tolikih godina ode na Kajmakčalan, poseti mesto gde je bio ranjen i pokloni senima svojih drugova koji ostadoše na braniku otadžbine.
