Na prvoj fotografiji moj đed Vitomir Kovačević, pred polazak u Albanske ratove 1912. godine. Na drugoj fotografiji, nepoznatog francuskog ratnog fotografa, je moj đed snimljen na Krfu. Sama fotografija govori šta je preživeo prelazeći Albaniju. Kada se vratio kao pobednik, ponositi vlasnik “Albanske spomenice”, dobrog izgleda, ogromnog iskustva i mentalne i fizičke snage, samo ova farbana fotografija je govorila šta je preživeo. To iskustvo nikada nije zaboravio, i uvek se čudio kako je uopšte preživeo.
Da se podsetimo…
Posle više od mesec dana teških marševa kroz Albaniju i Crnu Goru, u zimu 1915/16, po lošem vremenu, srpska vojska se okupila kod Skadra, Drača i Valone. Dolazak na albansku jadransku obalu nije značio i konačan spas. Na samoj obali veliki saveznici nisu bili organizovali zadovoljavajući prihvat, Italije se ponašala kao da nije saveznik, već neprijatelj, zbog sukobljenih interesa Srbije i Italije u pogledu Albanije i italijanskog nepoverenja o prisustvu srpskih snaga u Albaniji. Nikola Pašić se 15. januara 1916 obratio ruskom caru Nikolaju II. Intervencija ruskog cara je ubrzala savezničku pomoć, a italijanska vlada je dozvolila Srbima da uđu u Valonu. Dalje povlačenje je izvršeno uglavnom italijanskom flotom. Do aprila se na Krfu prikupilo 151.828 vojnika i civila. Materijalne troškove opremanja i izdržavanja srpske vojske preuzele su Francuska i Velika Britanija.
Prvi dani na Krfu su bili užasni za Srbe. Saveznici nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za adekvatan prihvat tako velikog broja ljudi. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, ogreva i šatorske opreme, pa su vojnici, izmučeni od napornog marša, masovno umirali. Malo ostrvo Vido kod Krfa, koje je bilo organizovano kao bolnica, pretvoreno je u “ostrvo smrti”, a more oko njega u “plavu grobnicu”. Bez mogućnosti sahrane, oko 5.400 umrlih je spušteno u more. Iz pijeteta i poštovanja prema umrlim srpskim junacima, grčki ribari narednih 50 godina nisu izlovljavali ribu u tom području. Na ovom putu srpski narod je doživeo jedan od najvećih egzodusa u svojoj istoriji.
Srpska vojska se oporavila i reorganizovala do aprila i takva je prevezena na Solunski front, gde je dobila svoj sektor, već nakon samo nekoliko meseci pokazala da na nju i saveznici i neprijatelji i dalje moraju da računaju, a oslobođeni su i prvi delovi otadžbine, još te iste 1916. Na kraju, srpska vojska, što potvrđuju reči i nemačkog cara, igrala je važnu ulogu u probijanju Solunskog fronta dve godine kasnije, slomu svih neprijatelja, kraju rata i poprilično nezavidnom položaju Nemačke i Austrougarske, kao i Bugarske.
U Užicu, vreme austrougarske okupacije je zapamćeno kao vreme nasilja, pljačke, ubijanja, zla, gladi, epidemija zaraznih bolesti. Na zgradi Gimnazije se vijorila crno-žuta zastava, a tu se nalazilo sedište Cesarsko-kraljevskog vojnog generalnog guvernera. Okupatorska vlast je sa “najčvršćom rukom i bezočnom strogošću uništavala svaku pobunu”. U Potpeću je ubijen Nikola Ćosović đak narednik, dok je u Užicu na Dovarju, te 1917. sveštenik Veljko Tankosić mirno slušao okupatorsku smrtnu presudu, pre vešanja. No, to im nije bilo dovoljno da ugase plamen otpora u Srbiji, a ni da zadrže položaje, kada je kao vihor srpska vojska oslobađala Srbiju i druge teritorije na Balkanu.
Moj đed Vitomir javio se majci Obreniji na imanju na Pori. Ništa nije rekla, samo ga je držala u zagrljaju i plakala.
Imao sam čast i sreću da se rodim i provedem osam godina života uz mog đeda Solunca, koji se upokojio oktobra 1959te. Kad sam malo porastao da shvatim značaj dela tog čoveka i njegovih saboraca, njegov najmlađi brat Ristivoje i moj otac Vlajko su mi sedamdesetih pričali o njemu i životu Užičana i Užica.
