На првој фотографији мој ђед Витомир Ковачевић, пред полазак у Албанске ратове 1912. године. На другој фотографији, непознатог француског ратног фотографа, је мој ђед снимљен на Крфу. Сама фотографија говори шта је преживео прелазећи Албанију. Када се вратио као победник, поносити власник “Албанске споменице”, доброг изгледа, огромног искуства и менталне и физичке снаге, само ова фарбана фотографија је говорила шта је преживео. То искуство никада није заборавио, и увек се чудио како је уопште преживео.
Да се подсетимо…
После више од месец дана тешких маршева кроз Албанију и Црну Гору, у зиму 1915/16, по лошем времену, српска војска се окупила код Скадра, Драча и Валоне. Долазак на албанску јадранску обалу није значио и коначан спас. На самој обали велики савезници нису били организовали задовољавајући прихват, Италије се понашала као да није савезник, већ непријатељ, због сукобљених интереса Србије и Италије у погледу Албаније и италијанског неповерења о присуству српских снага у Албанији. Никола Пашић се 15. јануара 1916 обратио руском цару Николају II. Интервенција руског цара је убрзала савезничку помоћ, а италијанска влада је дозволила Србима да уђу у Валону. Даље повлачење је извршено углавном италијанском флотом. До априла се на Крфу прикупило 151.828 војника и цивила. Материјалне трошкове опремања и издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија.
Први дани на Крфу су били ужасни за Србе. Савезници нису имали довољно времена да се припреме за адекватан прихват тако великог броја људи. Није било довољно хране, одеће, огрева и шаторске опреме, па су војници, измучени од напорног марша, масовно умирали. Мало острво Видо код Крфа, које је било организовано као болница, претворено је у “острво смрти”, а море око њега у “плаву гробницу”. Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у море. Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју. На овом путу српски народ је доживео један од највећих егзодуса у својој историји.
Српска војска се опоравила и реорганизовала до априла и таква је превезена на Солунски фронт, где је добила свој сектор, већ након само неколико месеци показала да на њу и савезници и непријатељи и даље морају да рачунају, а ослобођени су и први делови отаџбине, још те исте 1916. На крају, српска војска, што потврђују речи и немачког цара, играла је важну улогу у пробијању Солунског фронта две године касније, слому свих непријатеља, крају рата и поприлично незавидном положају Немачке и Аустроугарске, као и Бугарске.
У Ужицу, време аустроугарске окупације је запамћено као време насиља, пљачке, убијања, зла, глади, епидемија заразних болести. На згради Гимназије се вијорила црно-жута застава, а ту се налазило седиште Цесарско-краљевског војног генералног гувернера. Окупаторска власт је са “најчвршћом руком и безочном строгошћу уништавала сваку побуну”. У Потпећу је убијен Никола Ћосовић ђак наредник, док је у Ужицу на Доварју, те 1917. свештеник Вељко Танкосић мирно слушао окупаторску смртну пресуду, пре вешања. Но, то им није било довољно да угасе пламен отпора у Србији, а ни да задрже положаје, када је као вихор српска војска ослобађала Србију и друге територије на Балкану.
Мој ђед Витомир јавио се мајци Обренији на имању на Пори. Ништа није рекла, само га је држала у загрљају и плакала.
Имао сам част и срећу да се родим и проведем осам година живота уз мог ђеда Солунца, који се упокојио октобра 1959те. Кад сам мало порастао да схватим значај дела тог човека и његових сабораца, његов најмлађи брат Ристивоје и мој отац Влајко су ми седамдесетих причали о њему и животу Ужичана и Ужица.
