Četiri godine u kadru

469

ČETIRI GODINE U KADRU

Od polovine avgusta do kraja novembra 1916. godine, od Gorničeva do Bitolja, na visovima Kajmakčalana, tog Srpskog Verdena, i ostalim bojnim poprištima, srpska vojska je izvojevala najveće pobede tokom Prvog svetskog rata i stekla slavu dostojnu divljenja i poštovanja. Tu su se vojske sudarale iz neposredne blizine, prsa u prsa sa isukanim bajonetima, tu se pretrčavalo preko brisanog prostora, kršile prepreke od bodljikave žice i uskakalo u neprijateljske rovove, tu su se u gluvo doba noći odvodili vojnici sa mrtvih straža i osmatračnica.

Ovde je, od Kajmakčalana do Gruništa, iskovan najveći broj ratnih odlikovanja, koja su zasijala na grudima zlatiborskih vitezova.

Kalabić Milan
Kalabić Milan

Zahvaljujući iskazanom junaštvu i primernom požrtvovanju, na Kajmakčalanu je svoja odlikovanja stekao i Milan Kalabić, rođen 1892. godine u Mokroj Gori. Trebalo je da odsluži skraćeni vojni rok, iz čega se može izvesti zaključak da nije imao braće.

Pozivu se odazvao 6. januara 1914. godine, ali umesto šest meseci njegov stalni kadar trajao je punih pet godina, sve do 14. decembra 1919. godine. Ratovanje je počeo kao redov, da bi 1916. godine bio proizveden u kaplara 2. čete, 2. bataljona IV pešadijskog puka.

Odlikovan je Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, (FAO 22.023) od 12. septemra 1917. godine, Albanskom spomenicom i Spomenicom 1914-1918. godine.

U dve najveće i najteže borbe solunskog ratišta, Kajmakčalanu i Sivoj steni, Milan Kalabić se isticao nesebičnim požrtvovanjem i ličnom hrabrošću. Opravdao je poverenje svojih starešina i zasluženo poneo najveće ratno odlikovanje. Sa svojim drugovima iz 2. bataljona nije zaostajao za legendarnim junacima Vojvode Vuka, sa kojima je bombama i bajonetima otvarao vrata slobode. Poveden primerima Vukovih nacionalnih heroja i Milan je na Sivoj steni sekao žice da prodre na bugarske položaje, bacao bombe u njihove rovove, sa bojišta iznosio ranjene drugove i opet uspevao da stigne tamo gde je bio najpotrebniji.

Posle oslobođenja zemlje, Milan je počeo da radi kao železnički službenik u Osijeku, gde je osnovao porodicu i dobio dva sina, Đorđa i Lazara.

Pred Drugi svetski rat doselio se u Beograd i nastavio da obavlja isti posao, sada na železničkoj stanici Dunav, sve do septembra 1946. godine, kada je otišao u penziju.

Doživeo je porodičnu tragediju, 1975. godine umire mu sin Đorđe, a 9. januara 1981. godine umire i Milan. Supruga Marija je 1986. godine sahranila i drugog sina i ostala sama da živi u Beogradu. Izdržavala se od novčane nagrade na ime Karađorđeve zvezde, koju je njen suprug zaslužio na Kajmakčalanu.