Kada se krene na Malu ili Veliku branu, valjalo je savladati dva tunela, a do Rajskih otoka još dva. A tunel kriv, nijedan nije sasvim prav, nastaje mrak u kome se gubi osećaj za prostor.
Imao sam prilike da upoznam strašnog ćiru tada kada sam zarobljen u tunelu, a voz naiđe. Mašinovođe bi obično u ulasku u tunel povukli pisak, kloparanje točkova i sile gvožđa u pokretu pridružli bi se tom prodornom pisku, prava đavolja muzika… Priljubim se uz hladnu, hrapavu, vlažnu stenu zida tunela, najtanji koliko se može, jer na tridesetak, možda malo više centimetara od glave, kao kakav tornado protutnji kompozicija uz to stravično strobo svetlo. Tada se i onaj hladan vazduh tunela pokrene, pa me uhvati jeza, a bude i oko srca hladno. Ipak, sve to kratko traje i svetlost i sunce na izlazu iz tunela vrate u život i oteraju strahotu. Ipak je sve nekako drugačije ako niste sami, tada i ćira nije toliko strašan.
