До школе летења на Златибору требало је да прође још поприлично година. Подаци музеја авијације говоре да су на почетку 1922. сачињена правила: “Аеро клуб свим дозвољеним средствима ради на ширењу и јачању ратног ваздухопловства, као дела народне одбране.” Даље податци кажу да је Аеро клуб децембра 1922. приступио Међународној аеронаутичкој федерацији (FAI – Fédération Aéronautiljue Internationale). Да су Јануара 1923. упућени прогласи свим Аеро клубовима, свим министрима и многим виђеним политичарима и јавним радницима. Донета је и одлука да чланови Аероклуба могу да буду и они које нису авијатичари. Првог априла 1923. одржан је годишњи збор Аеро клуба у Београду где се доносе нове одлуке, а Аеро клуб постаје клуб Краљевине СХС. Планирана је властита аеро индустрија, као и да се успоставе ваздушне саобраћајне линије. Том приликом Аеро клуб је и добио први пут своје властите просторије, а пре тога су се чланови управе састајали по кафанама и приватним становима. Средства за градњу Дома прикупљан је од томболе. Камен-темељац је постављен 1932. године. Зграда Аероклуба подигнута је 1934-35. године. Пројекат је радио архитекта и пилота Војин Симеоновић. Дом Аеро клуба и плоча изгинулим авијатичарима освећени су 20. јануара 1935. године.
Још од 1924. г. свој рад је усмерио Аероклуб на унапређење авионског путничког сабраћаја у земљи. Клуб је тада имао 6.000 чланова, са 15 огранака, штампао је свој часопис. Основано је и “Хермес”, Југословенско А.Д. за ваздушни саобраћај, у циљу успостављања домаћег путничког саобраћаја. Деветнаестог септембра 1929. долетео је из Лондона у Загреб краљевић Томислав Карађорђевић. На међународном ваздухопловном митингу у Варшави, 17. јуна 1932, учествовала је екипа Аероклуба Краљевине Југославије са три туристичка авиона. Два авиона добили су I и III награду за најдужи лет. “Политика” је обавештавала: “Пилот Богдан Михајловић је добио и прву награду за акробације у ваздуху. Он је добио и награду као најбољи пилот на митингу.” Југословенски пилоти су освојили и прво место као екипа на Међународни ваздухопловни митинг у Цириху, одржаном од 22. до 25.јула 1932. Југословенски пилот Златко Шинтић поставио је нови светски рекорд у летењу изнад Алпа.”
Године 1933 Команда Ваздухопловства војске дала је Аеро-клубу 18 авиона за организовање пилотске школе, подељене у 4 оделења и то: у Београду, Загребу, Љубљани и Скопљу.
Прве једрилице пројектовао је Леонардо да Винчи. “Једрилица је врста летилице која се не разликује изгледом од класичног авиона, али се разликује по томе што не користи мотор за погон. Једноставно нема свој погон, зато се једрилица мора довести на почетну висину одакле ће отпочети лет. Најчешће се за то користи “аеро-запрега” која подразумева да се једрилица шлепује до одређене висине авионом када се откачи и настави лет. У условима мирне атмосфере, једрилица губи на висни – понире, клизи или планира, коришћењем своје потенцијалне енергије. У реланим условима атмосфера није мирна. Пре свега захваљујући сунчевом зрачењу, делови земљине повшине се загревају, стварају се термички стубови у којима се јављају успона ваздушна струјања која омугућавају јерилици да повећа висину током лета.”
Немачки инжињер и конструктор Ото Лилијентал је до тридесетих година 20. века конструисао различите једрилица са којима је успео да лети 250 метра. Тренутни рекорд висине на којој се нашла једрилица је 15.000 метара, а дужина прелета је 3.000 километара. Данас су то летилице које се пројектују се по посебним стандардима, с посебном аеродинамиком. Употребом и применом нових технологија приликом конструисања, материјала као што су карбонска влакна, фиберкласа и кевлара, једрилице су све боље. Намеће се питање када и где је се озбиљно започето с једриличарством и због чега?
Као поражена страна у Првом светском рату, поред плаћања репарација и наметнутих јој других обавеза, Немачка је изгубила право да има Ратно ваздухопловство. “Али Немци не би били Немци да не измисле како да не заостану, окрећу се “безмоторном летењу”. Под управом бивших војних пилота и ваздухопловних стручњака почеле су се стварати прве једриличарке групе. На Рену, на брду Васеркупе које је још 1910. године пронашао Гутермут, организован је центар немачког једриличарства. Развој једрилица ишао је веома брзо. Основни тип је био “Пегаз”, конструкција “Мартенса”. Овај модел је послужио као основа за почетни клизач у целом свету. Развијане су и једрилице високих способности с којима су Немци у то време држали све светске рекорде.”
Веома брзо су утренирали велики број младих у једрењу, моделарству и унели им свест и љубав према авијацији. Затим су упознали јавно мњење са новом спорском дисциплином и њеним значајем за развој своје будуће ваздухопловне индустрије. Држава, касније и Адолф Хитлер снажно подстиче ширење једриличарког спорта, школовање и обуку једриличара. Тако је за неколико година створен значајан кадра потенцијалних пилота како за цивилну тако и за ратну авијацију. У ствари Немци су лукаво, на вешт формално праван начин заобишли ставке Версајског мировног уговора. Усвојена су правила: “Кружни европски лет 1930. организовао је немачки Аеро клуб, у времену од 20.јула до 7.августа 1930. г. Аероплани (двоседи) подељени у две категорије са сопственом тежином од 400 кг и апарате сопствене тежине 280 кг. И код једне и код друге категорије толеранција одступања је до 15 кг. (…) “Такмичари морају бити снабдевени потврдама о пловидбености, коефицијент сигурности мора бити најмање 5, а као претходни услов захтева се да сваки аероплан изврши, пре поласка на утакмицу, ваздушно путовање од најмање 200 км. јавило се 75 пилота. Исти ће 20.јула стићи на а.Темплхоф. Пријављени пилоти: Француска 10, Енглеска 6, Пољска 16, Швајцарска 3, Аустрија 4, Белгија 1, Југославија 1, из Шпаније и Чехословачке по један. Из Италије је јављено да неће узети учешћа јер хоће да истовремено приреди утакмицу у својој земљи.”
Једриличарство у Србији започело је пред Први светски рат, око 1909. године. На челу једне групе београдских ђака били су браћа Александар и Јовица Дероко, Љубиша Глишић, Ђорђе Рош, Константин Петровић и Нушићев син Страхиња Бане Нушић. Отало је записано да је прву српску једрилицу конструисао Александар Дерокао, а Бане Нушић је вршио скокове с њом код Хајдучке чесме на периферији Београда.
