Мала, неупадљива вест у дневним југословенским листовима, последњег дана 1940. године, о збрани Уједињених радничких синдиката, узбудила је све комунистичке и радничке вође, па и Ужицу. Пре него је полиција запечатила просторије Синдикалног дома, који се налазио у Ужицу, у Дечанској улици, више магацина Неђа Спарића, где је некад била пољоприврдна апотека, УРС-овци (Удружење радничких синдиката) су успели да намештај и архиву склоне. Када су полицајци дошли у Синдикални дом, у њему је било њих неколико који су дошли да провере шта је са имовином синдиката.
Тог истог дана, 1 јануара 1941. увече, око 19. часова, синдикалисти су организовали поворке и изашли на улице са повицима “Живео УРС”. И полиција је изашла на улице, али их није било довољно, па нису успели да растерају демостранте, који су се били скупили на Житној пијаци и одатле кренули кроз град. Полиција је добила наређење да спречи демонстрације ван Житног пијаца. Када се група која је водила демонстранте оглушила на полицијско упозорење, ови су пуцали. Тада је смртно рањен секретар окружног Скоја, Радоје Марић, који је убзо издахнуо.
Радоје Марић је иначе рођен у селу Добродо, данас Луново село, 1920. године. Завршио је опанчарски занат, а једно време је радио у фабрици оружја у Крчагову. У Комунистичку партију је примљен 1939. године, а следеће године је изабран за председника ОК СКОЈ-а. Сећајући се овога догађаја, стари Ужичанин Слободан Ћировић, који је тада био калфа код трговца Неђа Спарића, говорио је: “Као калфа нисам био члан ниједног синдикта, нисам имао ни потребе да се учлањавам, јер ме политика уопште није интересовала. Када је у демонстрацијама погинуо Радоје Марић, умало и ја да настрадам. Догодило се то готово испред саме Спарићеве радње, у некадашњој Вукосављевића кући (била је ту на главној улици, на самом крају блока “Златибор”). Када су наишли демонстранти, затворио сам радњу и из пуке радозналости сам им се придружио. Жандарми, у покушају да растуре демостранте, само што ме нису пребили. Тада сам приметио да они који штрајкују и учествују у демонстрацијама су углавном били слаби радници. Можда то сада није лепо говорити, али, то је чињеница. На пример Витомир Чворовић, који је био грлат за град после ослобођења, а као радник није нигде могао да скраси, као опанчар – није хтео да ради, нити код Кузеља и копаније, нити код Тамбурића, нити код било кога другог. Дешавало се да ради два – три дана, па да га због нерада најуре.
Војо Бојовић је после ослобођења основао обућарску радњу, а као обућар пре рата није хтео да ради. Неки су били проблем за град и околину, џепароши по вашерима и другим местима, а после првоборци и командовали после рата. А првих година рата пљачкали, мада се мора признати да су, у рату, као активни учесници, били спремни и живот да жртвују за идеје за које су се борили”.
Тада су били ухапшени Цвета Дабић, Сретен Пенезић, Димитрије Златановић и многи други. Да би избегли још веће демонстрације, полицијски агенти су тело Марића тајно однели из Ужичке болнице у родни Добродо. Међутим, ужички комунисти су за то сазнали, па се њих шездесетак сутрадан организовало у поворку и са венцима су се задржали код болнице и одржали помен. Затим стигли у Добродо и присустововали сахрани. Тада су на Марићевом гробу говорили Вукола Дабић, Љубиша Веснић и Миодраг Аврамовић.
Милош Познановић: “Фотографију је забележио Станиша Дебељевић. Исти је мотив као и на овој, из дворишта ужичке болнице, где се грађанство окупило да испрати посмртне остатке погинулог синдикалца Радоја Марића.”
