Mala, neupadljiva vest u dnevnim jugoslovenskim listovima, poslednjeg dana 1940. godine, o zbrani Ujedinjenih radničkih sindikata, uzbudila je sve komunističke i radničke vođe, pa i Užicu. Pre nego je policija zapečatila prostorije Sindikalnog doma, koji se nalazio u Užicu, u Dečanskoj ulici, više magacina Neđa Sparića, gde je nekad bila poljoprivrdna apoteka, URS-ovci (Udruženje radničkih sindikata) su uspeli da nameštaj i arhivu sklone. Kada su policajci došli u Sindikalni dom, u njemu je bilo njih nekoliko koji su došli da provere šta je sa imovinom sindikata.
Tog istog dana, 1 januara 1941. uveče, oko 19. časova, sindikalisti su organizovali povorke i izašli na ulice sa povicima “Živeo URS”. I policija je izašla na ulice, ali ih nije bilo dovoljno, pa nisu uspeli da rasteraju demostrante, koji su se bili skupili na Žitnoj pijaci i odatle krenuli kroz grad. Policija je dobila naređenje da spreči demonstracije van Žitnog pijaca. Kada se grupa koja je vodila demonstrante oglušila na policijsko upozorenje, ovi su pucali. Tada je smrtno ranjen sekretar okružnog Skoja, Radoje Marić, koji je ubzo izdahnuo.
Radoje Marić je inače rođen u selu Dobrodo, danas Lunovo selo, 1920. godine. Završio je opančarski zanat, a jedno vreme je radio u fabrici oružja u Krčagovu. U Komunističku partiju je primljen 1939. godine, a sledeće godine je izabran za predsednika OK SKOJ-a. Sećajući se ovoga događaja, stari Užičanin Slobodan Ćirović, koji je tada bio kalfa kod trgovca Neđa Sparića, govorio je: “Kao kalfa nisam bio član nijednog sindikta, nisam imao ni potrebe da se učlanjavam, jer me politika uopšte nije interesovala. Kada je u demonstracijama poginuo Radoje Marić, umalo i ja da nastradam. Dogodilo se to gotovo ispred same Sparićeve radnje, u nekadašnjoj Vukosavljevića kući (bila je tu na glavnoj ulici, na samom kraju bloka “Zlatibor”). Kada su naišli demonstranti, zatvorio sam radnju i iz puke radoznalosti sam im se pridružio. Žandarmi, u pokušaju da rasture demostrante, samo što me nisu prebili. Tada sam primetio da oni koji štrajkuju i učestvuju u demonstracijama su uglavnom bili slabi radnici. Možda to sada nije lepo govoriti, ali, to je činjenica. Na primer Vitomir Čvorović, koji je bio grlat za grad posle oslobođenja, a kao radnik nije nigde mogao da skrasi, kao opančar – nije hteo da radi, niti kod Kuzelja i kopanije, niti kod Tamburića, niti kod bilo koga drugog. Dešavalo se da radi dva – tri dana, pa da ga zbog nerada najure.
Vojo Bojović je posle oslobođenja osnovao obućarsku radnju, a kao obućar pre rata nije hteo da radi. Neki su bili problem za grad i okolinu, džeparoši po vašerima i drugim mestima, a posle prvoborci i komandovali posle rata. A prvih godina rata pljačkali, mada se mora priznati da su, u ratu, kao aktivni učesnici, bili spremni i život da žrtvuju za ideje za koje su se borili”.
Tada su bili uhapšeni Cveta Dabić, Sreten Penezić, Dimitrije Zlatanović i mnogi drugi. Da bi izbegli još veće demonstracije, policijski agenti su telo Marića tajno odneli iz Užičke bolnice u rodni Dobrodo. Međutim, užički komunisti su za to saznali, pa se njih šezdesetak sutradan organizovalo u povorku i sa vencima su se zadržali kod bolnice i održali pomen. Zatim stigli u Dobrodo i prisustovovali sahrani. Tada su na Marićevom grobu govorili Vukola Dabić, Ljubiša Vesnić i Miodrag Avramović.
Miloš Poznanović: “Fotografiju je zabeležio Staniša Debeljević. Isti je motiv kao i na ovoj, iz dvorišta užičke bolnice, gde se građanstvo okupilo da isprati posmrtne ostatke poginulog sindikalca Radoja Marića.”
