Топоними су некада добијали имена природно или из функције тога по чему су добијали име. Ту поред Ђетиње радили су табаци, па је име тог дела Ужица добило име „Табана“, а место где се продавала ракија „Ракијска пијаца“. Када су табаци отишли у прошлост као и продавци ракије, логично је да се неки делови града, по сећању на њих и део градске историје, сачувају у тим топиномима. Тако је било и са местом где су се продавала дрва, Дрварском пијацом или Житном, Сточном, Зеленом пијацом. Сваки топоним је имао своје природно порекло. Тако је и у другим градовима у Србији, као и у Ужицу. Гимназија се зове Гимназија и ништа уз назив више не треба. Зна се зашто се „Царина“ тако зове, или „Мегдан“ или место за игру „Ливадак“, а место где су устаници у Првом српском устанку копали шанчеве зове се „Шанчеви“ и дан данас. И у другим српским градовима зна се зашто се неке улице зову Опанчарска, Ткачка, Ковачки сокак или делови града као ужички Беглук, Липа, Крчагово, неких природно наслеђених назива из прошлости.
После Другог светског рата имена улица су се мењала као и политичке прилике. Тако је природни назив улице у којој су деценијама живели моји Ковачевићи „Кејска“, јер је била уз кеј Ђетиње у току ноћи постала Омладинских бригада, од чега је остао назив Омладинска улица. Улица Кнеза Михаила је постала Стаљинградска, па после раскида са Стаљином, „Вите Пантовића“. Промењено је и име самог Ужица, које је дато Титу и постало поносно „Титово Ужице“, захваљујући највише рођеном Чачанину Добривоју Баји Видићу, а и главна ужичка улица – улица Маршала Тита. После је годинама трајала еуфорија мењања назива по идеолошким мерилима. Библиотека је, и поред признатог од свих ужичког писца Милутина Ускоковића, понела име Едварда Кардеља, који иако је библиотека ту на Тргу Партизана, као пао с Марса. Гимназија је постала „Миодраг Миловановић Луне“. Пора је добила Скојевски парк, у граду се појавила Скојевска улица. Пут за Пожегу и даље постао је „Лењинов булевар“. Дошло је до еуфорије скоро стотину сокака, улица добило је идеолошка имена, а затим се догодила експлозија идеолошких топонима и назива. Ужице је добило прву самопослугу „Борац“, другу, „Победа“. До тада је било логично, па и природно, да се да се се фабрика зове ткачница, пушкара или кожара… У тој идеолошкој топоним експлозији претварања Ужица у идеолошки адресар ауто-мото друштво добило је име Пролетер, фабрика кожара је постала “Партизанка”, пушкара „Први партизан“, па фудбалски или кошаркашки клуб Први партизан, улице су понеле имена партизанских бораца, а оне које су носиле имена значајних људи из прошлости, мењана су идеолошки по партизанским борцима, иако са њима нису имали никакве везе. Реткост су улице у Ужицу које носе имена својих заслужних становника.
Тако се око Ужичана формирала једна нова топиномија, настала из политичке мотивације, створила се врста идеолошког језика преко кога је све постало партијска својина. Тако су се Ужичани нашли у граду запечаћеном идеолошким печатом у коме ништа нема природно адекватно име. Од школа, фабрика, спортских друштава, све до саме пекаре, која се иако нико нема појма ко је био „Сретен Гудурић“, уз сумњу да је био партизански борац, и дан данас тако зове, а сви га повезују са бркатим чиком на некадашњем логу пекарског предузећа… Тако је Прва ужичка основна школа после пропасти монархије, уместо да носи име по донатору, ужичким добротвору Илијом Неранџићем, чијим је новцем изграђена, носила име патризанског борца Андрије Ђуровића. Доласком демократије уз логичан назив Прва основна школа је добила стари монархистички назив, по имену краља Петра Другог, са којим није имала никакве везе. Ткачница је постала „Цвета Дабић“. На Златибору су Краљеве воде постале Партизанске воде, иако чувену чесму нису изградили партизани, него краљ Александар Обреновић.
Негде сам прочитао коментар, не сећам се чији је био, да се по целој Југославији догађало то идеолошко лудило, да је у неком селу где је Јанко Веселиновић био први учитељ у једној школи дато име Вељка Влаховића. Да су широм Титове Југославије у време топонимске експозије са углова улица уклоњена природна имена заната, а уместо њих постављена имена радничких вођа, и то најчешће оних „који су брзо заборавили да су некада били радници, а још брже научеили да живе као краљеви“. Тако су тадашњи владаоци толико пореметили однос између речи и ствари, да је постао нелогичан и неприродан, у чијој топиномској поремећености догађали и многи други озбиљнији поремећаји.
Мени последњи назив новог топонима, који ми је засметао, је „Склавков плато“, да не улазим у анализу о томе сам доста писао… Углавном, ако се централна ужичка зграда данас зове „Градска кућа“, логично је да се лепо уређен плато испред зове „Плато Градске куће“, а не Склавков плато за кога се још не зна да ли је био Славко, па је писарком грешком у том судском спису постао Склавко…
Било како било, сад кад се највљује мноштво улица које треба да добију име, требало би првенствено водити рачуна о називима које је већ народ назвао, или ако су имена људи у питању да имају неке везе са њима. Покушавам да када пишем за Ужичанствено испричам причу о разним личностима чија имена носе ужичке улице или установе, јер веома мало у просеку Ужичана, нарочито млађих, нема појма о људима чија имена носе улице, чак и код улица у којима живе. Зато сада, кад је најављено сређивање назива улица, треба водити рачуна о логици назива које им је већ дао народ или их везивати за људе који на наки начин имају везе са њима. А не да то буде из идеологије или онако ради реда, без реда. На пример ако улиица добија име Срба Стаменковића да то буде улица где је одрастао, која сада носи име не баш познатог песника који није из Ужица, о коме огромна већина Ужичана не зна ништа и мисле да је опет неки партизански борац.
