Генерације ученика су је посебно волеле и поштовале, првенствено због њене доброте. Вера Ковачевић, омиљена наставница физичког васпитања из ОШ “Душан Јерковић”, рођена је у Аранђеловцу. Једно је од петоро деце Животе и Ковиљке Савић. Одрасла је ту у близини познатог парка Буковичке бање. Завршила је у родној варошици основну школу и Гимназију. Отишла је на факултет у Београд 1948. године, где је студирала историју и географију на вишој педагошкој школи. У Београду је упознала Влајка Ковачевића, који је студирао ДИФ… Родила се љубав.
Када је Влајко завршио ДИФ, убрзо је добио посао у ужичкој Гимназији. Вери је остала још једна година да заврши за наставника историје и географије. Године 1951. удала се за Влајка и дошла да живи у Ужице, ванредно је уписала вишу педагошку у Крагујевцу. Мене је родила 1952. године. Живели смо у кући Деде Витомира на кеју. Влајко је много радио, јер је у Ужицу био дефицит фискултурника. Био је запослен у Учитељској школи, али је држао и додатне часове у ОШ Душан Јерковић. Сем тога се бавио кошарком, основао је прва два ужичка кошаркашка клуба…
Убедио је Веру која се посветила кући и мени, да се у педагошкој преорјентише на физичко васпитање, јер је кад заврши, чекао посао у ОШ “Душан Јерковић”. Те 1956. пред Верин дипломски рад у Југославији је започеча епидемија полија. У ужицу су проценили да ми нема помоћи и заједно са мајком, која није хтела да се одвоји, нашли смо се у тада најбољој дечијој болници у Београду. Посвећена мени, успела је да ми спасе живот, када је сурова болест кренула да захвата плућа могла је да ми да крв, јер имамо исту крвну групу и тако да ми спаси живот… Болест је оставила последице, делимичну одузетост мишића обе ноге.
Следеће три године, док је Влајко по цео дан радио да заради у тој немаштини педесетих година, свакодневно ме је вежбала, читала ми лепе књиге и научила ме да играм шах. Тако да сам знао да читам и играм шах пре него сам пошао у школу. Потпуно је била посвећена мом опоравку и васпитању. Успела је да заврши и за наставника физичког образовања. Тако сам ја пошао у редовну школу, наравно у “Душану”, колико толико физички оспособљен, а мајка се запослила да би јој био пред очима, као наставница физичког, те 1960. године, у доба директора Ђока Карковића.
Ту у Душану је провела свој радни век. Водила је фолклорну секцију и била позната по лепим слетским вежбама, које је радила по народним мотивима, обично за прославу 25. маја…. Била је посвећена искључиво школи и породици, Говорила је “Кућа – посао у школи, ја толико могу”. Када сам ја био оспособљен за будући живот, после 11 година, 1963, родила је је још једно дете, моју сестру Нину, данас једну од најбољих учитељица у “Душану”. Све време је била велика подршка оцу Влајку, који је првенствено због таквог њеног односа могао да уради много тога за ужички спорт. У мене рођењем пркосног упорног Еру, усадила је ту шумадијску црту питоме доброте и осећај за правду, на шта сам јој посебно захвалан. Има двоје унука, моју Мају и Нининог Алексу. Обоје су добри људи, а мајка Вера је, иако је прегурала деведесету годину, још увек мој суперјунак, јер да није било њене пожртвованости, животне храбрости, много тога лепог не би било у Ужицу.
