Omiljena nastavnica fizičkog iz “Dušana”

91

Generacije učenika su je posebno volele i poštovale, prvenstveno zbog njene dobrote. Vera Kovačević, omiljena nastavnica fizičkog vaspitanja iz OŠ “Dušan Jerković”, rođena je u Aranđelovcu. Jedno je od petoro dece Živote i Koviljke Savić. Odrasla je tu u blizini poznatog parka Bukovičke banje. Završila je u rodnoj varošici osnovnu školu i Gimnaziju. Otišla je na fakultet u Beograd 1948. godine, gde je studirala istoriju i geografiju na višoj pedagoškoj školi. U Beogradu je upoznala Vlajka Kovačevića, koji je studirao DIF… Rodila se ljubav.

Nastavnica Vera Kovačević sa unukom Majom, onako kako je najviše zapamtile generacije đaka
Nastavnica Vera Kovačević sa unukom Majom, onako kako je najviše zapamtile generacije đaka

Kada je Vlajko završio DIF, ubrzo je dobio posao u užičkoj Gimnaziji. Veri je ostala još jedna godina da završi za nastavnika istorije i geografije. Godine 1951. udala se za Vlajka i došla da živi u Užice, vanredno je upisala višu pedagošku u Kragujevcu. Mene je rodila 1952. godine. Živeli smo u kući Dede Vitomira na keju. Vlajko je mnogo radio, jer je u Užicu bio deficit fiskulturnika. Bio je zaposlen u Učiteljskoj školi, ali je držao i dodatne časove u OŠ Dušan Jerković. Sem toga se bavio košarkom, osnovao je prva dva užička košarkaška kluba…

Sa mamom Verom 1954. na Beloj zemlji
Sa mamom Verom 1954. na Beloj zemlji

Ubedio je Veru koja se posvetila kući i meni, da se u pedagoškoj preorjentiše na fizičko vaspitanje, jer je kad završi, čekao posao u OŠ “Dušan Jerković”. Te 1956. pred Verin diplomski rad u Jugoslaviji je započeča epidemija polija. U užicu su procenili da mi nema pomoći i zajedno sa majkom, koja nije htela da se odvoji, našli smo se u tada najboljoj dečijoj bolnici u Beogradu. Posvećena meni, uspela je da mi spase život, kada je surova bolest krenula da zahvata pluća mogla je da mi da krv, jer imamo istu krvnu grupu i tako da mi spasi život… Bolest je ostavila posledice, delimičnu oduzetost mišića obe noge.

Sa mamom Verom 1955. nad Užicem na Steni na Pori
Sa mamom Verom 1955. nad Užicem na Steni na Pori

Sledeće tri godine, dok je Vlajko po ceo dan radio da zaradi u toj nemaštini pedesetih godina, svakodnevno me je vežbala, čitala mi lepe knjige i naučila me da igram šah. Tako da sam znao da čitam i igram šah pre nego sam pošao u školu. Potpuno je bila posvećena mom oporavku i vaspitanju. Uspela je da završi i za nastavnika fizičkog obrazovanja. Tako sam ja pošao u redovnu školu, naravno u “Dušanu”, koliko toliko fizički osposobljen, a majka se zaposlila da bi joj bio pred očima, kao nastavnica fizičkog, te 1960. godine, u doba direktora Đoka Karkovića.

Sa mamom Verom 1962. u dvorištu Omladinske 28
Sa mamom Verom 1962. u dvorištu Omladinske 28

Tu u Dušanu je provela svoj radni vek. Vodila je folklornu sekciju i bila poznata po lepim sletskim vežbama, koje je radila po narodnim motivima, obično za proslavu 25. maja…. Bila je posvećena isključivo školi i porodici, Govorila je “Kuća – posao u školi, ja toliko mogu”. Kada sam ja bio osposobljen za budući život, posle 11 godina, 1963, rodila je je još jedno dete, moju sestru Ninu, danas jednu od najboljih učiteljica u “Dušanu”. Sve vreme je bila velika podrška ocu Vlajku, koji je prvenstveno zbog takvog njenog odnosa mogao da uradi mnogo toga za užički sport. U mene rođenjem prkosnog upornog Eru, usadila je tu šumadijsku crtu pitome dobrote i osećaj za pravdu, na šta sam joj posebno zahvalan. Ima dvoje unuka, moju Maju i Nininog Aleksu. Oboje su dobri ljudi, a majka Vera je, iako je pregurala devedesetu godinu, još uvek moj superjunak, jer da nije bilo njene požrtvovanosti, životne hrabrosti, mnogo toga lepog ne bi bilo u Užicu.