“Кафана у Великом парку била је украс онако лепом парковном простору. На овом простору, где Ђетиња, када се пробије кроз теснац испод Старог града, пробије се још једном овде кроз теснац, који су Ужичани звали “Грот”, била је ова кафана, која и данас код многих буди носталгију. Имала је две терасе, а онде где су постављени кафански столови, била је покривена. Испред чесме такође је било неколико столова. На том месту на Ђетињи постављена је брана за хидроцентралу. У заграђеној води могло је да се вози у чамцу, који је изнајмљиван на сат.” Јово Росић
Када се прође капија у Великом парку, улазило се у оазу зеленила и тишине, место идеално за одмор и шетњу. Постојао је и други пут, само је требало да се пређе пешачки мост, који је постојао близу капије великог парка и већ би били код улаза у Велики парк
Ово место, пре него га је Риста Тешић направио, било је ђубриште, где су се још од времна Турака бацале угинуле животиње, сточно гробље које је било опасно, јер су козе отискивале стене које су летеле преко голе површине према Ђетињи и ту је ретко ко залазио.
Од настанка ове ужичке оазе мира и тишине, од ранога пролећа, па све до краја лета, од зоре до сумрака, њене стазе су пуне парова, ђака који су ту долазили на часове у природи. Многи су у овој прелепој оази доживели прве љубави, такође многи припремили матурске испите и заувек однели сећања на ово дивно место, које је било тако близу града, а тако далеко од градске вреве и проблема.
После Ристе Тешића уређене су и стазе које су водиле горе – доле у “цик – цак”, према Ђавољој стени и даље на Велико Забучје. Од изворишта до капије, ту где се данас налази рампа, која забрањује улазак у спорски центар, постојао је јаз за украсни рибњак, који се уливао код воденице, која је била на Ђетињи, одмах код капије. Рибњак је био ту где је годинама после Другог св. рата била биста писцу Милутину Ускоковићу. Тај рибњак, који је подигао Риста Тешић, био је од капије парка код раскршћа стаза, ближе стази са леве стране од главне стазе која је водила на Забучје. Десна стаза од централне је водила поред реке до бране у Гроту. То је све постојало до дoласка на власт председника општине Дише Вучићевића, који је, уређујући Велики парк те 1939/40. године, дао налог да се сруши воденица, која је у то време припадала општини.
Низводно је ту тада била брана са уставама и хидроцентрала Малише Атнасковића, одакле је вођена струја за млин на Ракијском пијацу. На језерцету које је стварала брана и даље су постојали чамци. Горе код Ружића источника била је “ресторација”, коју је ужичка општина давала под закуп, што сведочи оглас који је објављен у локалним новинама “Ужички глас” бр. 13, од 28. априла 1935. године:
“У Великом парку код чесме, поред хладне воде и свежег ваздуха, где ћете се веома пријатно осећати, добићете увек: одлично пиће свих врста, као и мезетлуке и тазе рибу из рибњака, одличне ћевапчиче и ражњиће итд. Тераса је покривена и обезбеђена од невремена. Чамци нови и веома удобни за пријатну вожњу на води. За посету моли Милош Љубојевић, закупац.”
После тишлера Милоша Љубојевића, пред сам рат, кафану су држали браћа Ћитић. Кафана је радила од првомајског уранка, па све до почетка јесењих хладних дана. За време најтоплијих летњих дана Ужичани су ту могли наћи довољно свежине, седећи и гледајући познате ужичке дечаке са Доварја, можда и данас у причама Ужичана, из старих породица, најпознатије “Доварјаше” пре, а и после Другог светског рата: Креју, Рацка, Пипа, Локнера, Витиће, Шона, браћу Ћетеновиће, Мукија и Таћа, како се тамиче у скакању, пливају, играју “јуре”…
Кафана у Великом парку је била прави украс, ту где се Ђетиња пробијала кроз теснац звани “Грот”. Један од два источника на Ружића чесми су служили за покретање ражња, чији мирис се ширио около и ишао горе у шуму, која је давала ту потребну свежину. У кафани је било свега што се зове ужички специјалитети. Сада ту, у централном делу “Великог парка” су дечија игралишта, спорски терени, Хала спортова, нема бране и хироцентрале, нема језерцета ни чамаца, нити више њих пурња гарави “ћира”. Остао је код капије улаза у фабрику оружја у брду само Ружића источник, да пркоси времену и људског небризи…
