Lalov Veliki Park i boemi (treći deo)

799

Aleksandar Lale Milosavljević profesor, dramaturg, užički pisac i boem, završio je užičku Gimnaziju, a studije Jugoslvenske književnosti na filološkom fakultetu u Beogradu 1959. godine. Bio je profesor i pomoćnik direktora u užičkoj Školi za kvalifikovane radnike. Od 1973. je upravnik i dramaturg u užičkom pozorištu. Bio je urednik u izdavačkoj kući “Kadinjača”, sarađivao u mnogim listovima i bio dugogodišnji predsednik Presedništva Zajedice profesionalnih pozorišta Srbije. Piše eseje, pripovetke i romane. Izdvojiću tri knjige posvećene prošlosti Užica: “Pod Đavoljom stenom grad” (1987.), “Užičani za priču” (1999.), „Stena na Pori, ljubav u Užicu“ (2002.). U svojim pripovetkama je ostavio sećanja na jedno posebno Užice i Užičane, gde su i sećanja na Veliki park.

Lale Milosavljević užički pisac i boem
Lale Milosavljević užički pisac i boem

“U Veliki park se može stiđi i javno i tajno preko Aleksandrovog mosta, u moje vreme drvenog, jer prelepi Aleksandrov most srušiše zlotvori u ratu, pa ispod nadvožnjaka ćirine pruge, koji vodi put Šargana i dalje, išlo se pored zdanja Crvenog krsta, u moje vreme Ženskog internata, ravno na glavnu stazu koja preseca podnožje Velikog parka optočeno rekom Đetinjom. E, tamo se išlo u promenadu. Uljudno, nagizdano, najčešće porodično. Na kraju tih šetnji bi se posedelo u paviljonu kod Ružića česme, razume se, uz kafu sa ratlukom, a ukoliko ste dete – malina sa sodom bez alternative.

U podnožju propileja (ispod Đavolje stene), dakle, sve je išlo oficijelno. Ko je kakve skrivene misli nosio i kakvih je sve očijukanja u tim šetnjama bilo, e, to bi već bio prostor lepe tajne, ili motiv više da hita uzbuđenju koji se zove Veliki park. Uostalom, tamo su priređivalo uz muziku za igru. U moje vreme polakomili smo se anglikanskom nazivu za zabavu na otvorenom. Išlo se na “kermes”. Verujte, te zabave su bile ozbiljne, konvecionalne umivene, ali i sadržajne, i lepe. Izazov i radost mladima, pa i starima, jer su tako satkane.

Dva puta do Velikog parka, preko drvenog mosta ispod podvožnjaka pored zgrade Crvenog krsta ili pored kafane Zlatni prag
Dva puta do Velikog parka, preko drvenog mosta ispod podvožnjaka pored zgrade Crvenog krsta ili pored kafane Zlatni prag

Da ne zaboravimo, i jedan drugi, tajni put, u Veliki park. On je vodio od Šmakiđa kuće pored nekadašnje kafane “Zlatni prag”. Ama, iznad Sokolane… A i to mi je podatak za današnjeg čitaoca, kad su Sokolanu srušili neki ljudi bez pameti… Ja se zabrinuh da li će mladi razumeti koji je to put. Smešna li čoveka…! Već znate, da ne duljim. Tim se putem kretalo tek posle obavljenih priprema u podnožju propileja. I začudo, sve vas nešto više i više nosi ka vrhu propileja. E, to nešto umelo je da vas uznese do mesta gde Đavo uzima pod svoje. Možda je stoga i nazvano Đavolja stena”.

(…) “Priča se da je Veliki park otkrio darovite pesnike, kompozitore, ali i sportsmene, pa mnogo kasnije, vrlo poznate ličnosti… Veliki park je po potrebi postajao velika učionica. Tu se u datim prilikama preselila Užička gimnazija.
Sad je nešto drugo, sasvim drugo. A ne verujem da tamo nekoga i može da “uzme đavo pod svoje”, kao u stara dobra vremena. Kako bi, kad su Đavolju stenu stavili u žice s naznakom: “Pristup zabranjen”!“

(…) “Nešto me, ipak, još uvek vodi Velikom parku. Vodi me sećanje na hladoviti prostor drvenog paviljona nad branom u Velikom parku i radosnu dokolicu nedeljnih prepodneva.

Drveni paviljon sa terasom nad Đetinjom
Drveni paviljon sa terasom nad Đetinjom

Moje vreme pamti drugačijim onaj Aleksandrov venjak. To je jedan znatniji prostor izgrađen drvetom od stubova, koji ga nose, do krova na dve vode. Drvo je ofarbano u zeleno, pa se spojilo sa različito zelenim bojama Žalosnih vrba i borova, i po sve drugačije zelene Đetinje u kojoj se paviljon odslikava i ljeska sa svim svojim publikumom. Ako vam na duže pogled ostane na površini vode, a lagani lahor ponese talasiće u jednom smeru, vi otplovite drugom, baš kad da ste u nekom od onih plovila Aleksandrovih.“

(…) “Sede tu dokoni Užičani, pomalo i svečano jer nedeljno je pre podne, sede u prepoznatljivom mizanscenu (mizanscena, francuska reč koja označava scenski aranžman, određivanje položaja i kretanja glumaca na pozornici), ako ste i ranije posećivali ovo mesto. Za stolom u uglu, kao da ste ih tu ostavili, onom uglu najblžem šanku su: poznati šnajder, poznati veterinar, poznati zubar, pa omiljeni poštar i svim znani profesor. Tu je naš gradski cigan sa svojom gitarom i preozbiljnim licem tako pravilnih i, rekao bih, lepih crta. Ako bi ste ga sreli u hodu, uvek biste ga prepoznali po odmerenim i gostpostvenim kretnjama. Za ovim stolom se zaori i lepa pesma, i lepo pevanje, a opet, povremeno utihne, pa se otud na sve nas prelije slap smeha. U najudaljenjem uglu stolovi nad kojima kartaroši uzmahuju rukoma. Klizi karta, pa radosni uzvici: “Adut! Adut! Adut!…” Njima nasuprot, zveči domina. Ali, najviše nas je tu priča radi radoznalog promatranja onog astala za koji se okuplja boemski sastav.”

Gosti s desna Nikolić, Kara na terasi "restoracije", a dole brana
Gosti s desna Nikolić, Kara na terasi “restoracije”, a dole brana

(…) “Ide pesma, idu priče, karta klizi, domine zvekeću, a smeh u nekakvom simetričnom ritmu ponaša se kao refren u pesmi. Skoro će ručak. Polako se paviljon prazni. Iza profesorovog stola već po treći put ustaje najraspevaniji u družini – Šnajder (poznati Lazo Šnajder, užička boemska legenda.) Istina nije još otpevao svoju omiljenu melodiju “Žena je varljiva”, ali će je sačuvati za noćno bdenje. Najpre na te Šnajderove polaske kući i vraćanja, reagova profesor: – Hajde pobogu, prijatelju ako si nakanio ići, idi, a ako si odustao, sedi i uživaj. Na to će duhoviti krojač:- -Slušaj, profesore, išao bih kući, ali ne znam šta ćete vi da radite kad ja odem… Lepota od ljudi ta užička predivna boema. A, eto, i u tom paviljonu Velikog Parka, rado je nalazila krov nad glavom”.