Srpska vojna muzika dizala je moral srpskoj vojsci u Velikom ratu. Srpski junaci se nisu samo oslanjali na oružje, na frontovima neke od pesama su postale srpski zaštitni znak. Tada je i truba postala nacionalni istrument. Ostalo je zapisano sa Solunskog fronta: „Srbi ginu i pevaju“.
Popularne pesme sa Solunskog ratišta, himne i marševi iz Velikog rata, postali su kasnije suštinsko jezgro sećanja “Solunaca” i preživelih iz Velikog rata. Sećanja na pobedničku prošlost dragocena su i za današnje kolektivno sećanje na Prvi svetski rat. U Užicu su tu tradiciju nastavili muzičari Pešadijskog puka, čija je kasarna bila tu gde je bila nekadašnja štamparija, danas „Kvisko“, ispod Užičke Klisure. Bez muzike Pešadijskog puka u starom Užicu nije mogla da prođe ni svadba, ni sahrana, kao ni nedeljno okupljanje sa vojnom muzikom u Malom parku.
Prvi dirigent je bio poručnik Milorad Radović, a pred Aprilski rat 1941, poručnik Perić. Te 1941, većina članova se pridružuje Umetničkoj četi Užičkog partizanskog odreda.
