Српска војна музика дизала је морал српској војсци у Великом рату. Српски јунаци се нису само ослањали на оружје, на фронтовима неке од песама су постале српски заштитни знак. Тада је и труба постала национални иструмент. Остало је записано са Солунског фронта: „Срби гину и певају“.
Популарне песме са Солунског ратишта, химне и маршеви из Великог рата, постали су касније суштинско језгро сећања “Солунаца” и преживелих из Великог рата. Сећања на победничку прошлост драгоцена су и за данашње колективно сећање на Први светски рат. У Ужицу су ту традицију наставили музичари Пешадијског пука, чија је касарна била ту где је била некадашња штампарија, данас „Квиско“, испод Ужичке Клисуре. Без музике Пешадијског пука у старом Ужицу није могла да прође ни свадба, ни сахрана, као ни недељно окупљање са војном музиком у Малом парку.
Први диригент је био поручник Милорад Радовић, а пред Априлски рат 1941, поручник Перић. Те 1941, већина чланова се придружује Уметничкој чети Ужичког партизанског одреда.
