Smiljanić A. Jovan

431
Smiljanić A. Jovan
Smiljanić A. Jovan

Komanda Drinske divizije ovako je u personalnom listu svog ratnika obrazložila dodelu najvećeg ratnog odlikovanja. “Rezervni narednik III baterije Drinskog poljskog artiljerijskog diviziona, Jovan A. Smiljanić, u svim borbama na Solunskom frontu kao izviđač i osmatrač baterije, a naročito prilikom napada i zauzeća položaja Ivenske čuke, Crvene zemlje, Gruniškog visa, Budimirskog visa i jednog dela Brazdaste kose, gde je baterija trpela čestu neprijateljsku artiljerijsku vatru, bio je priseban i zadivljujuće hrabar. Naročito 14. novembra 1916. godine, kada je baterija bila tako reći bombardovana od neprijatelja celoga dana, gde je bilo mnogo mrtvih i ranjenih vojnika u bateriji. Potpuno priseban, izvlačio je svoje teško ranjene ratnike sa položaja, posebno svoja četiri najteže ranjena druga, spašavajući ih od očigledne smrti. Sav iskrvavljen, celoga dana je jurio bojištem. U momentu eksplozije neprijateljske granate, koja je udarila u magacin municije, i ako su upaljači eksplodirali, potpuno priseban spasao je ceo magacin i municiju. Jednom rečju, redak je podoficir ravan njemu”.

Komanda je navela nesebično požrtvovanje i junačko držanje Jovana Smiljanića samo u zadnja dva meseca 1916. godine, a ratovi su vođeni sedam godina. Možemo pretpostaviti šta je sve za otadžbinu učinio ovaj zlatiborski vitez, kad je sa srpskog Dvora pokupio pregršt najvećih ratnih odlikovanja.

Zlatni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima (FAO 11.102)
Srebrni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima
Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić.
Srebrnu medalju za hrabrost Miloš Obilić
Spomenicu za rat sa Turskom 1912.
Spomenicu za rat sa Bugarskom 1913.
Albansku spomenicu
Ruski Zlatni orden Svetog Đorđa I reda

Jovan Smiljanić je rođen 23. oktobra 1889. godine u Ljubišu, u porodici zemljoradnika Avrama i Jovane. U susednom selu Beloj Reci završio je osnovnu školu i do punoletstva živeo u roditeljskom domu, baveći se zemljoradnjom. Na odsluženje vojnog roka otišao je 5. januara 1910. godine u Drugi drinski artiljerijski puk u Valjevu i sa tom jedinicom krenuo u Balkanske ratove, dok se na Solunskom frontu borio kao narednik Treće baterije drinskog poljskog artiljerijskog puka. Zahvaljujući hrabrom držanju i brojnim odlikovanjima rat je završio kao rezervni artiljerijski kapetan I klase.

Posle oslobođenja zemlje bavio se raznim poslovima. U vreme davanja ovih podataka, 1934. godine, radio je kao ekonom fabrike šećera Državnog dobra Belje i sa suprugom Mitrom i kćerkom Vidosavom živeo u svojoj kući u Sremskoj Mitrovici.