Prva sećanja

1128
Moja prva kolica
Moja prva kolica

Prvo što pamtim su dečija kolica, drvena na sklapanje, letnja, u njima je beba sedela vezana kaiščićem oko pasa. Predstavljala su jednu od najvažnijih (i najskupljih) kupovina, koju su mladi roditelji u Užicu ranih pedesetih godina 20. veka mogli sebi da dozvole. Zanimljiva je i istorija dečijih kolica koja traje preko 100 godina, tj. razni modeli u kojima su se bebe vozale. Englez Viljem Kent, koji je inače radio kao baštovan, u 18. veku je izmislio dečija kolica. On je napravio veliku košaru na točkovima u koju su deca mogla sesti, a koja je imala i svoju “zapregu”, obično jednog ponija ili kozu. A onda su neki bogati roditelji poželeli da uživaju u šetnji, ali bez nošanja svog potomstva u naručju. Tako su naručili izradu “transportnog” sredstva, koje će im biti od koristi, a istovremeno i jednako zabavan za njihovu decu. Moja dečija kolica su bila posleratna skromna, drvena na sklapanje, ali jaka, ne baš udobna. Mislim da sam imao skoro 20 godina kada su ih moji roditelji koristili da doteraju plinsku bocu ili kante sa lož uljem. Na kraju ih je neko mazno zajedno sa praznom plinskom bocom…

Deda Vićko
Deda Vićko

Biljku Sempervivum tectorum, koja se sadi na ulazu u kuću, na krovu ili na kapiji, jer se veruje da čuva tu kuću od svakog zla, u Srbiji i u drugim krajevima narod naziva čuvarkuća. Ova biljka me uvek podesećala na Meksiko, na neku minijaturnu agavu, kaktus. Lekovita je kada boli uvo. Uvek me asocira na “sad će gosti”, dok ih raskošni šareni petao najavljuje kukurikanjem na kućnom pragu. A gore, u nekoj probušenoj bordo šerpi, sa niska krova šupe se upadljivo širi buljuk modro zelenih čuvarkuća sa svojim bodljama uperenim u plavo nebo, prošarano lahorastim lakim oblačićima. Sem što je za Vaskrs prvo obojeno jaje “čuvarkuća”, reč označava i starca određenog za čuvarkuću.

Moja prva sećanja su i kaldrma prošarana prkosom, na kojoj se zadovoljno sunča mačka sa svojim raznobojnim veselim mačićima koji joj love vrh repa. Starinske tarabe sa davno skamenjenom smolom na njima, što više čuvaju intimu nego bogastvo, koje okružuju cvetna dvorišta puna raznobojnih zevalica, ucvalih lepih dragoljuba, ruža od kojih se kuva najlepše slatko, šarenilo starinskog cveća oko koga lete pečle, zuje debeli bumbari, leptiraju leptiri neopisivih boja.

Baba Mara
Baba Mara

Tu je i hladnjak koga čini vinova loza. Ispod, na masivnom stolu koga prekriva belji od najbeljeg smrznutog snega uštirkani stolnjak, “znoji se” starinski bokal od blago ružičastog veneciskog stakla. Pun je vode nasute sa studenca iz vremena Turaka. Pored njega, još lepša posudica u čijem slatku se baškare gospodske crvene šumske jagodice, koje iz daljine liče na buba mare, nabrane u hladu šumovite Jelove Gore. Tu uz njega je i maštovito izgravirana džezva, uspomena sa sarajevske Baščaršje iz koje se “čuje” na daleko miris. To je miris pola časa pre do crnila ispečenih zrna kafe, nasutih u mesinganu vodenicu, koja liči na vitki, sjani valjak. Taj valjak je lepo graviran, kao i džezva, sa jedne strane ima mali šlem, kao u vojnika. Tu ispod tog šlema u prazninu se sipaju zrna kafe koje upadaju u nevidljivi gvozdeni žrvanj. A kada vrati šlem na valjak, moja baba Mara će na četvrtasti vrh oble gvozdene osovine, koja viri iz tog šlema, staviti ručku, koju će okretati, a ona će okretati onaj nevidljivi žrvanj, uz obavezan razgovor sa prvom komšinicom. Kada mlevenje završi, skinuće tu ručku koja se može preklopiti “u laktu” kao perorez, i staviti je unutra vodenice i poklopiti onim šlemom. Onda će vešto odvrnuti donji deo tog sjajnog ukrašenog valjka sa šlemom, te iz vodenice izručiti fino sa mlevenu kafu, koju će uvek istom mesinganom kašičicom zakuvati u opisanoj džezvi. Izabraće najlepšu kinesku šoljicu za kafu i sa paklom cigreta “Hercegovina” na omanjem srebrnom poslužavniku odneti na sto ispod hladnjaka vinove loze.

U vreme kada me čuvao deda
U vreme kada me čuvao deda

Neće proći ni dva minuta, u dvorište na masivnu kapiju, natkrivenu krovićem na dve vode, na kome se tu i tamo crvene biber crepljike, ući će deda Vitomir, koga su Užičani zvali “Vićko”, čuvarkuća Kovačevića. U jednoj ruci nosi čvornovat štap sa labuđom glavom, a u drugoj najsvežiju “Politiku”. Za njim, dok još nije zalupio kapiju, ušlo je crno pomanje loknasto kuče uvezenog imena Lujza. Zatim su zajedno otišli ispod hladnjaka. Deda je seo za sto, skinuo žirado šešir, Lujza je sela uz njegovu nogu. Uzeo slatko, popio čašu hladne vode, nasuo kafu, srknuo je iz šoljice, zapalio “hercegovinu” i otvorio “Politiku” na kojoj je pisalo 15. jun 1955. godine. Polako bih prišao dedi, koji bi sve ostavio, pomilovao bi me po kosi, stavio u krilo, dao mi kašičicu slatka sa “buba marama”. Mazno bih poljubio dedu, uzeo njegov štap i “brzo” i “daleko”, čak do bašte, odjahao na njemu praćenim radosnim kevtanjem i skakutanjem Lujze. Ona čuvarkuća na krovu u bordo šerpi, koju nije majstor ciganin mogao da zakrpi, čuvala je kuću, dok je deda čuvarkuća povremeno bacao pogled preko naočara i “Politike”, i čuvao mene.