Прво што памтим су дечија колица, дрвена на склапање, летња, у њима је беба седела везана каишчићем око паса. Представљала су једну од најважнијих (и најскупљих) куповина, коју су млади родитељи у Ужицу раних педесетих година 20. века могли себи да дозволе. Занимљива је и историја дечијих колица која траје преко 100 година, тј. разни модели у којима су се бебе возале. Енглез Виљем Кент, који је иначе радио као баштован, у 18. веку је измислио дечија колица. Он је направио велику кошару на точковима у коју су деца могла сести, а која је имала и своју “запрегу”, обично једног понија или козу. А онда су неки богати родитељи пожелели да уживају у шетњи, али без ношања свог потомства у наручју. Тако су наручили израду “транспортног” средства, које ће им бити од користи, а истовремено и једнако забаван за њихову децу. Моја дечија колица су била послератна скромна, дрвена на склапање, али јака, не баш удобна. Мислим да сам имао скоро 20 година када су их моји родитељи користили да дотерају плинску боцу или канте са лож уљем. На крају их је неко мазно заједно са празном плинском боцом…
Биљку Sempervivum tectorum, која се сади на улазу у кућу, на крову или на капији, јер се верује да чува ту кућу од сваког зла, у Србији и у другим крајевима народ назива чуваркућа. Ова биљка ме увек подесећала на Мексико, на неку минијатурну агаву, кактус. Лековита је када боли уво. Увек ме асоцира на “сад ће гости”, док их раскошни шарени петао најављује кукурикањем на кућном прагу. А горе, у некој пробушеној бордо шерпи, са ниска крова шупе се упадљиво шири буљук модро зелених чуваркућа са својим бодљама упереним у плаво небо, прошарано лахорастим лаким облачићима. Сем што је за Васкрс прво обојено јаје “чуваркућа”, реч означава и старца одређеног за чуваркућу.
Моја прва сећања су и калдрма прошарана пркосом, на којој се задовољно сунча мачка са својим разнобојним веселим мачићима који јој лове врх репа. Старинске тарабе са давно скамењеном смолом на њима, што више чувају интиму него богаство, које окружују цветна дворишта пуна разнобојних зевалица, уцвалих лепих драгољуба, ружа од којих се кува најлепше слатко, шаренило старинског цвећа око кога лете печле, зује дебели бумбари, лептирају лептири неописивих боја.
Ту је и хладњак кога чини винова лоза. Испод, на масивном столу кога прекрива бељи од најбељег смрзнутог снега уштиркани столњак, “зноји се” старински бокал од благо ружичастог венециског стакла. Пун је воде насуте са студенца из времена Турака. Поред њега, још лепша посудица у чијем слатку се башкаре господске црвене шумске јагодице, које из даљине личе на буба маре, набране у хладу шумовите Јелове Горе. Ту уз њега је и маштовито изгравирана џезва, успомена са сарајевске Башчаршје из које се “чује” на далеко мирис. То је мирис пола часа пре до црнила испечених зрна кафе, насутих у месингану воденицу, која личи на витки, сјани ваљак. Тај ваљак је лепо гравиран, као и џезва, са једне стране има мали шлем, као у војника. Ту испод тог шлема у празнину се сипају зрна кафе које упадају у невидљиви гвоздени жрвањ. А када врати шлем на ваљак, моја баба Мара ће на четвртасти врх обле гвоздене осовине, која вири из тог шлема, ставити ручку, коју ће окретати, а она ће окретати онај невидљиви жрвањ, уз обавезан разговор са првом комшиницом. Када млевење заврши, скинуће ту ручку која се може преклопити “у лакту” као перорез, и ставити је унутра воденице и поклопити оним шлемом. Онда ће вешто одврнути доњи део тог сјајног украшеног ваљка са шлемом, те из воденице изручити фино са млевену кафу, коју ће увек истом месинганом кашичицом закувати у описаној џезви. Изабраће најлепшу кинеску шољицу за кафу и са паклом цигрета “Херцеговина” на омањем сребрном послужавнику однети на сто испод хладњака винове лозе.
Неће проћи ни два минута, у двориште на масивну капију, наткривену кровићем на две воде, на коме се ту и тамо црвене бибер црепљике, ући ће деда Витомир, кога су Ужичани звали “Вићко”, чуваркућа Ковачевића. У једној руци носи чворноват штап са лабуђом главом, а у другој најсвежију “Политику”. За њим, док још није залупио капију, ушло је црно помање локнасто куче увезеног имена Лујза. Затим су заједно отишли испод хладњака. Деда је сео за сто, скинуо жирадо шешир, Лујза је села уз његову ногу. Узео слатко, попио чашу хладне воде, насуо кафу, сркнуо је из шољице, запалио “херцеговину” и отворио “Политику” на којој је писало 15. јун 1955. године. Полако бих пришао деди, који би све оставио, помиловао би ме по коси, ставио у крило, дао ми кашичицу слатка са “буба марама”. Мазно бих пољубио деду, узео његов штап и “брзо” и “далеко”, чак до баште, одјахао на њему праћеним радосним кевтањем и скакутањем Лујзе. Она чуваркућа на крову у бордо шерпи, коју није мајстор циганин могао да закрпи, чувала је кућу, док је деда чуваркућа повремено бацао поглед преко наочара и “Политике”, и чувао мене.
