Била је баш велика фрка у Ужицу дведесетих нарочито током изборне крађе. Да се подсетимо.
СПС је основан јула 1990. од Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа (ССРН). Његов оснивач Слободан Милошевић донео је претходно – уз велике притиске, након бурних догађаја рушења комунизма у источној Европи – Закон о политичким организацијама. У јулу те године Србија је изашла и на референдум да одговори на питање да ли прво треба донети нови устав, па изаћи на вишестраначке изборе, за шта се залагао Милошевић, или, обрнуто? Већ тада је Милошевић могао бити сигуран у победу на изборима – 98 одсто гласача било је прво за промену Устава. Упркос чињеници да му све иде наруку, предизборна кампања је ипак почела пендрецима по леђима опозиционара испред Телевизије Београд јуна 1990. Пендреци су и у будућности потезани као највалиднији аргумент власти.
Годинама касније и многих неуспелих покушаја поромене режима, заједничким митингом “За промене – Заједно” ДС, СПО и ГСС 9. марта 1996 обележавају годишњицу демонстрација и тако почиње оснивање Коалиције Заједно. Коалицији се придружио и ДСС. Формирана је пред савезне изборе 3. новембра 1996, на којима је коалиција СПС-ЈУЛ-НД освојила 1.848.669 гласова или 64 мандата у Скупштини, Коалиција Заједно 969.296 гласова или 22 мандата, а СРС 764.430 гласова или 16 мандата.
Кандидати Коалиције Заједно у другом кругу, који је одржан 17. новембра 1996. године, побеђују на изборима за Скупштину града Београда, Крагујевца, Ниша и Новог Сада, у већини београдских општина и преко 40 општина у Србији. Био је то први велики пораз Слободана Милошевића у Србији. Ипак, неразумевање између лидера коалиције почело је још за време протеста грађана и студената 1996–1997. Милошевић је на крају морао да призна резултате локалних избора.
Фебруара 1997. Коалиција заједно се распала. И то је омогућило Милошевићу да организује председничке и парламентарне изборе “по старом”. Изборе је бојкотовало 12 опозиционих партија међу којима су и три парламентарне: ДС, ДСС и ГС.
На септембарским парламентарним изборима 1997. коалиција СПС-ЈУЛ-НД освојила је 110 посланичких мандата, СРС 82, а СПО 45 мандата. Те године је у децембарским председничким изборима (септембарски нису успели) победио Милан Милутиновић. СПС се још једном згодно умешао међу опозицију, тако што је после распада Коалиције заједно, дао СПО-у да влада Београдом. СПО је уз помоћ социјалиста и радикала сменио градоначелника (председника Скупштине града) Зорана Ђинђића. Милошевићева опозиција, с којом је целу деценију улазио у разне аранжмане, скоро да је успела да се договори о заједничком наступу на изборима 24. септембра 2000.
СПО, који је основао ДОС, након клевета Зорана Ђинђића у вези атентата у Будви на Вука Драшковића, није хтео са ДОС-ом, који је на крају чинило 18 странака опозиције. Мада се то Вуку Драшковићу приписује као највећа грешка у каријери, СПО и данас удобно егзистира на предизборној листи Александра Вучића, примењујући метод број 9, по којем је била позната и Мира Марковић с ЈУЛ-ом деведесетих година: владавина без избора.
Са Војиславом Коштуницом на челу, ДОС ипак руши Милошевића 5. октобра 2000, што је једно наравоученије за опозицију аутократском режиму: бити јединствен и имун на пробитачне предлоге. Али, то су већ два наравоученија.
Изборни процеси деведесетих година прошлог века, које је креирао Слободан Милошевић, својеврсна су литература за сваког властодршца у Србији, који је намеран да оствари дуготрајну, макар десетогодишњу ауторитарну власт и – на овај или онај начин – оде у историју. Прилике су се промениле, али је методологија остала иста.
За разлику од Београда и републике, попут многих других градова, на локалном нивоу Коалиција заједно је опстала све до избора 2000те, када на власт долази Демократска опозиција Србије.
На фотографијама из богате коколекције “Ужичанствено” у кратком времену ужичке власти, без учешћа социјалиста, с лева: Александар Ћировић Ћизо пред. извр.савета, Ђорђе Мијушковић помоћник пред. општине, Милан Никитовић Никита, пред. општине, и Мирослав Мартић, помоћник пред.општине.
