Inžinjer Miladin Pećinar je dobio jednu od tada najvećih nagrada – Nagradu AVNOJ-a. Projektant prvih užičkih vodovoda, čovek koji je poklonio projekat jezera na Zlatiboru, jedan od 1300 kaplara, najveći jugoslovenski stručnjak u oblasti hidrotehnike. Zaslužan za regulaciju Morave, Drine, Lima, Rzava, Vardara. Posebno zaslužan za rešenje beogradskog železničkog čvora, regulacijom Save i Dunava. Po njegovoj zamisli njegovi učenici su projektovali hidroelektranu Đerdap. Jednom prilikom je rekao:
“Rođen sam u Ljubišu 5 marta 1893. godine. Moja sklonost prema hidrotehnici došla mi je od oca, koji je bio vredan i pametan čovek. On se recimo tako uspešno borio protiv erozije, da je neke urvine pretvarao u livade. Osim toga, tako vešto je podigao mlin i tako dobro iskoristio pad vode, da su mu se inženjeri čudili. Ja sam na tom istom jazu, kao dečko podizao pilane, koje zaista nisu sekle drvo, ali su sekle krompir. Tehnički fakultet sam završio u Beogradu. Radio sam u generalnoj direkciji voda u Beogradu, a zatim osnovao svoj hidrotehnički projektantski biro. Posle rata sam radio u saveznom hidrometeorološkom zavodu, a od 1948. do 1963. godine sam bio profesor na beogradskom Građevinskom fakultetu. 1959. sam izabran za dopisnog, a 1965. godine za redovnog člana srpske akademije nauke i umetnosti”.
“Dođi narode! Biće smešno, mnogo veselo… Čućete pevače koji su snimili ploču ili kojima ćemo podići ploču… Humoristi koji će da plaču, ako se vi ne smejete… Kako su igrale bake, kako mame i kako njihova deca… Biće tu i Ljuba – pozorišni, filmski TV moljac, koji će da grize i bući smehom odelo i kožu, samo da bi stigao do tužnih srca!”. Pojavio se plahat po užičkim izlozima, zidovima i tarabama. I bi urnebes u punoj sali Doma JNA. Smeh i aplauzi su bili česti, voditelji Ana Grdinić i Duško Stanić su održavali štimug. Vlade Mršević, Rade Tanasković, Slobo Mulina, Radojka Milošević, Slobodanka Ćirković i vojnik Nino Hica, koje su pratile Broćićeve “Ere” i vojni VIS Doma “Poete” su bili odlični na opšte zadovoljstvo prisutnih… Aleksandar Nikolić, Duško Stanić, Cana Cvetić, Jovan Sparić, Nada Janjić, Tomo Ninković, Zorica Karaklajić i Mišo Mihajlović su prikazali uspešni “Plesni vremeplov”. Gosti Urnebesa bili su bivši studenti Više pedagoške škole, Milica Zdravković i Radmila Burlić.
Dok su se studenti zabavljali, žiri je bio na mukama, jet trebao je da izabere mis Urnebesa. Izabrali su Zoricu Nikić, studenta matematike prve godine. Pored nagrade haljine, koje su za nju isplele pletilje iz Sirogojna, tu na licu mesta portret joj je nacrtao akademski slikar Božo Kovačević. Na kraju je izvedena “Balada o Ljubi Moljcu”. Organizatori ovoga užičkog studentskog urnebesa su bili: Odbor studenata Više pedagoške škole, scenarist Todor Đurić, scenograf Radomir Vergović, muzički aranžman Miloš Broćić. Koreograf je bio Mišo Mihajlović i reditelj Mirko Todorović.
I ove godine su Užičani za “Vesti”, tu spontano na ulici, izrazili novogodišnje želje za novu 1970. “U ovoj novoj godini imaću 70. godina. Vršnjak sam, dakle s ovim vekom. Biću zadovoljan ako ustrajem koliko i on” rekao je penzioner, učitelj Miroslav Vergović, inače autor užičkog romana “Zolj”.
“Dobio sam sina. Da ga vidite samo, momčina. Šta više da poželim? Možda još stan” – i pokaza rukom na najveći soliter bloka “Zlatibor”. Rekao je Milan Zekavčić u prolazu držeći pod ruku suprugu Gordanu.
– Dobro baš nas nađoste da slikate, – začudio se vlasnik vranca iz turice, Ostoja Ristanović, dok je Ljubiša Antonijević, potkivač ovdašnji, gotovo u stilskim figurama poželeo više mušterija i više uzbrdica. A na uzbrdici uz Dovarje zemljoradnik iz Branešaca, morao bič da upotrebi da bi izvukao prepune stupce nameštaja, koji je kupio u “Jasenu”, da se ponovi za novu 1970. godinu.
– Prokopajte, brate tunel kroz Dovarje. Satresmo stoku ovako – zapucketao je bičem, znojan, ne zastajući… Tu se našao i penzioner Sekula Sekulić. – Sve sam sredio, ali otkako je mom susedu kamion razneo pola kuće, loše spavam. A tunel, to je najbolje rešenje. Kako se toga ranije ne setismo.
Miloš Tomanović i Vojislav Novaković su dole niže na raskrsnici kod Muzeja vukli na dečijim sankama televizor marke “baltis”.
– Dobar je brate rođeni, za tri meseca samo se tri puta kvario. Valjda neće izdati za novu godinu. Ima dobar program pa smo rešili da se proveselimo u svojoj kući ko ljudi. Zato su naše najlepše želje upućene porodici.
Glumica Sonja Šonc je bila dežurna u pozorištu, sedela je na blagajni i čitala Šarlotu Bronte.
– Želim da iduće godine pročitam još više knjiga, da bude više posetilaca na pozorišnim predstavama i…
– i?
– Da novogodišnju noć provedem sa njim…
U Sokolani košarkašice Sevojna i njihov trener Rako Subotić, koji su posle osvajanja titule najbolje sporske ekipe 1969, vredno trenirali.
– Da ostanemo prvoligaši.
Iznad pošte nekoliko radnika je istovaralo s kamiona 2.000 kilograma težak kotur telefonskog kabla.
– Kad oteža poštanska torba, ovo nam dođe kao rekreacija, želeli bi smo da nam i plavi koverti sa platom “otežaju”.
Pred pumpom Jugopetrola (bila tu na raskrsnici, kod mosta prema autobuskoj stanicu), petogodišnja Gordana Popović, koja je rekla da joj pet litara lož ulja nije teško da donese do kuće, ali je poželela da joj stariji brat što pre ozdravi, jer je za nošenje ulja on zadužen…
Između dve natočene kante, poslovođa “Jugopetrola” Radosav Ćirković poželeo je svim građanima Užica toplinu i ljubav u domu.
Poslovođa knjižare “Nolit”, Tomislav Vujović, otpakivao je tek pristigle knjige. I moja knjiga, treba da se pojavi, početkom godine – rekao je mladi pesnik Milenko Ćirović, koji se tu zatekao. – Ali ne bih želeo da doživim sudbinu većine knjiga u rafovima. Želim da moju knjigu kupuju i čitaju.
Na Slanuši kazandžija Mladen Pavlović je rekao: “Da me kao i ove godine opsedaju kupci, jer, šta vredi zrela grana bez kazana?”
Neki šeret nam namignu prolazeći pored kazandžiske radnje i reče: “Više prijatelja, više para. Da se oženim bez neke velike pameti. Al bar tada da me klepi kakav miraz…”
Vesti su takođe izabrale i najbolje užičke sportiste za proteklu 1969. godine. Najbolji su bili automobilista Prvoslav Šmakić i ekipa KK Sevojno. Tada je vozio “Fiat 750”, kojeg je vozio i na većini takmičenja po Jugoslaviji. Tada je rekao: “Pošto je brzinsko prvenstvo odvojeno od relija, to ću u 1970. godini učestvovati na svim trkama za brzinsko prvenstvo Jugoslavije. Ako me “fijat” posluži, očekujem najbolji plasman. Treniram redevno. Već imam trening na Kadinjači, a imaću još dva na Tari. Obzirom da poznajem ovaj teren, da znam svaku krivinu mislim da su šanse na mojoj strani. Jedini mi je problem suvozač. Raniji suvozač Anton se odvojio i vozi sam…”
Posvetiću više pažnje Šmaki, njegovoj priči, Užičaninu koji je prvenstveno sportista pa sve ostalo. Pre “nego što mu je ušao benzin u uši”, bavio se mnogim drugim sportovima. Bio je atletičar, trčao je, učestvovao je u desetoboju, takmičio se u streljaštvu, smučanju, biciklizmu, u boksu, trkama motorciklima i jedne godine u plivanju, ali je od njega odustao, jer je dobio jak udarac u slabinu, od koga se umalo nije udavio… Prvi nastup pred publikom bio mu je na biciklističkoj trci 1954. godine, na zboru omladine u Kraljevu. Tada su održavana takmičenja u svim mogućim sportovima, pa i u biciklizmu. Tada je u “Sokolani” bio glavni Josif Jeklička i on je odlučivao ko će da učestvuje na kom sporskom takmičenju u Kraljevu. Šmaka je jedini iz Užica određen da učestvuje na biciklističkoj trci. Trka se održala na stadionu “Metalca”. Na startu je bilo njih 17. Na toj trci je učestvovao i Radoš Čubrić, koji je tada već sedam godina bio prvak Jugoslavije. Šmaka je uspeo da osvoji drugo mesto.
Dok je bio u vojsci u Bjelovaru bavio se boksom, a dok je bio na kursu za desetare, boksovao je za bokserski klub “Partizan”, ali već se tada njegovo interesovanje prenosi na moto sport.
– “Bila je subota i oni koji su želeli da idu u grad, morali su da se prijave kod poručnika, ali on nije hteo da mi da dozvolu. Meni je to puno značilo, jer sam znao da se sutradan održavaju mototrke. Sutradan nikako nisam mogao da se smirim, pa sam kroz jednu rupu na zidu kasarne, pobegao u grad. Umesto da budem zadovoljan što sam izašao, ja hoću na start da vidim kakvi su motori. Tada su se vozili puhovi, DHV. Bilo je to 1956. i sve je to trofejno bilo. Ja kako sam prišao da pogledam te motore, mene je neko po ramenu potapšao, ja se okrenuh, kad ono moj poručnik i reče mi: “U kasarnu!”
Kada sam se vratio u kasarnu opet nisam imao mira, trke su počele, ja razmišljam šta da radim… Tada je sa mnom u vojsci bio izvesni Vasović, krupna ljudina iz Gornjeg Milanovca. On je bio desetar pri vezi u kasarni. Na vrhu zgrade kasarne bio je magacin i radio stanica. Nagovorio sam Vasovića da odu u magacin. Kako je magacin imao krovni prozor, to sam iskoristio i izašao kroz njega i sa krova gledao trke koje su prolazile pored same kasarne. Nisam bio na krovu ni deset minuta, kad sam čuo da mi neko odozdo zviždi – opet je to bio “moj” poručnik. On mi je mahao, a ja sam što brže uskočio nazad u magacin… Sutradan sam se javio na raport i dobio tri prekoredne smene, a trku nisam uspeo da odgledam do kraja…
Svake godine u Beogradu su održavane kružne trke automobila za 29. novembar i tada je bio čuven Slavko Barbarić, tadašnji prvak Jugoslavije. Šmaka je te godine otišao da gleda ovu trku, koja se održavala na Dunavu, kod nekadašnjeg stadiona “Radničkog”. Kada se trka završila, Šmaka je prišao Barbariću i pitao ga šta je potrebno čoveku da bi bio dobar vozač, na šta mu je ovaj odgovorio: “Luda glava i dobra mašina”.
– “Ludu glavu sam zaista imao, tako da sam po šampionovom već ispunio pola uslova. Bio sam najbolji u ispitima spretnosti, jednom sam u Sevojnu namerno popeo svoga “fiću” na prednje točkove. Na Koševu u Sarajevu mi je pošlo za rukom da ga propnem na zadnje točkove, mada to nisam planirao. Kako je staza za ispit sportista Koševa pod nagibom, dogodilo se da sam morao da siđem nizbrdo i da uđem u rikverc u levu garažu. Pošto sam se velikom brzinom spuštao nizbrdo i naglo zakočio, auto se propeo na zadnje točkove, srce mi je stalo, mislo sam da će se prevrnuti. Međutim “fića” se samo propeo i vratio na prednje točkove. Koševom se razlegao aplauz i niko mi kasnije nije verovao da sam to namerno uradio”.
Prvoslav Šmakić je učestvovao u trkama motora i bio veoma uspešan, ali čim je nabavio svoga prvoga “fiću”, prešao je na auto-trke. Bio je član reprezentacije Jugoslavije na prvenstvu Balkana 1969. Reli je startovao u Zlatnim Pjavcima, na Crnom Moru, Bugarska, u Konstanci su prešli u Rumuniju, zatim se vozilo kroz Rumuniju i potom kroz Jugoslaviju do Čačka, a od Čačka su se ponovo vraćali u Bugarsku do Sunčevog Brega. Reli je trajo jedanaest dana i svaki dan se vozilo od osam do četiri. Uveče, u svakom mestu, u kome je bio cilj etape tog dana, gradonačelnik je priređivao prijem za vozače, ali niko nije od umora mogao da ostane na njemu posle jedanaest sati vožnje.
– “U moje vreme se vozilo iz ljubavi, nije bilo para. Sećam se, kada sam trebao da krenem na Yu-Reli otišao sam kod Andrije Maslaća, tadašnjeg sekretara auto-moto kluba i tražio mu po tri dnevnice za sebe i suvozača, toliko mi je trebalo da odem na reli, izvezem ga i vratim se. Maslać mi je dao ukupno tri dnevnice, a ja sam mu rekao da je to malo, jer suvozač, mora da jede isto što i ja, nećemo se valjda razdvajati, a na to mi Maslać odgovori: “Ma uzmi šarenicu, Šmaka, i proje i čvaraka unutra i guraj more”.
Ove 1970. godine pedeseti rođendan je proslavio užički nastavnik fiskulture, Dobrivoje Jevđović, tako što je organizovao trku od Kadinjače do Užica, koju je istrčao za 37 minuta. Njegov sin, Dušan, je bio tada najbolji smučar užičkoga kraja, ranije u svim pionirskim a sad u svim omladinskim disciplinama. 1967. je bio prvak Srbije, a 1968. drugi u svojoj kategoriji. Na Šari iste godine je osvojio “Prvomajski kup”. Takođe, i njegov stariji brat Mladen (kasnije direktor Gradske galerije), po svojim rezultatima se nalazio u vrhu smučarskog sporta u Srbiji.
Održan je referendum o integraciji trgovinskog preduzeća “Divčibare” iz Kosjerića sa Gradinom. Od 1. januara 1970. poslovali su pod istom firmom “Gradina”. U Požegi je pet većih preduzeća: “Potens”, “Radnik”, “Budućnost”, “Trgopromet” i Zemljoradnička zadruga prešlo na 42-časovne radne sedmice.
“Sloga” je preuzela zidine lovačkog doma na Vodicama i angažovala “Radnik” iz Nove Varoši da do kraja maja ove godine završe hotel sa 90 ležaja. I u bašti “Zlatan bor” na Vodama su počeli radovi, planirana je zatvorena sala od 100 mesta, a pored roštilja, dobiće i toplu kuhinju. Završen je prvi deo novoga Hotela “Palisad”. Do 1. avgusta je planirano da se uradi i preostali deo sa 230 ležaja. Na kraju će hotel raspolagati sa 700 ležajeva. Posle Hotela “Palisad”, Sloga se prihvatila i gradnje hotela na Trgu partizana. Stigle su tri ponude – rešenja za novi hotel. Jedno rešenje je dala Jovanka Jeftović iz Beograda, po čijem rešenju je rađen “Palisad”. Drugo rešenje je tehničkog biroa fakulteta Beograd, a treće grupe inžinjera preduzeća “Progres” iz Beograda.
Ovoga meseca u užičkoj miliciji je bilo zanimljivih prijava. Milutin Bugarinović iz Železničke 4 je prijavio svog dvadesetogodišnjeg sina: “Zbog toga što me ne sluša, što puši i nosi dugu kosu i što svoju zaradu ne donosi kući, molim vas i tražim od vas da ga pozovete i da mu saopštite da napusti moj stan”. Mihailo Ivanović, iz Ratarske ulice, primetio je da mu je duplo prozorsko okno probijeno, a metak se zaustavio u zidu preko puta. Milicija je zaključila da je pucano iz pištolja Stojana Milićevića, iz koga su pucali njegovi prijatelji Milinko Jelić i Vlasto Šišić. Priznali su da su pucali. tako je zalutali metak završio u zidu Mihailove spavaće sobe. Pištolj je oduzet i podnešene krivične prijave. Iste večeri u Krčagovu, u tek useljenom soliteru, izbio je požar u podrumu. Posle poziva Damljanja Kondića, ubrzo su stigli vatrogasci. Požar su izazvali stanari, koji su u pun podrum kartona i papira prosuli pepeo.
Radomir Veljković, čije je stan tu na Trgu, vraćajući se od prijatelja, ugledao je svoj auto i kradljivca u njemu. Odmah je obavestio miliciju i sa njima pošao u poteru. Posle kraćeg vremena kradljivac je video da će ga uhvatiti zaustavio je kola na Pori i dao se u begstvo. Ipak, Radomir ga je prepoznao, bio je to maloletni T. Č, učenik u školi za kvalifikovane radnike. Da je on ukrao kola potvrdila je i njegova majka, koja je prepoznala šalče i jednu cipelu sa kaljačom, pronađenu kraj automobila.
5. januara, Rada Č. je prijavila svoga muža Miodraga: “Otišao je od kuće još 1. januara i još se nije vratio. Čula sam od nekih, što i ja mislim da je tačno, da mi je Miodrag otišao sa jednom devojkom na Zlatibor…”
Od 19 janura u Užicu je počelo prikazivanje filma “Bitka na Neretvi”, sarajevska “Kinema” je odlučila da užičkom bioskopu da jednu kopiju, tako da se i Užicu gledao film Veljka Bulajića u isto vreme kad su ga gledali u velikim jugoslovenskim centrima. “Iako će cene bioskopskih ulaznica biti skuplje, zbog dužine filma, one su najeftinije u Srbiji”. Rekao je Brane Jeremić, direktor Bioskopa “Partizan”. Film je prikazivan 10 dana. Preduzeće Prvi partizan je za svoje radnike otkupilo tri predstave. Na kraju, kada je sve sabrano, 21.000 Užičana je gledalo film. Još malo pa svi u varoši. Na kraju je organizovana i besplatna prestava za pokretne bolesnike užičke bolnice. Tako je užički Bioskop “Partizan” oborio sve do tada rekorde u broju posetilaca bioskopa u Užicu. Karte su koštale 5 i 6 dinara. Film „Bitka na Neretvi” Veljka Bulajića iz 1969. najskuplje je ostvarenje snimljeno u SFR Jugoslaviji. Englesku verziju plakata crtao je Pablo Pikaso. Pikaso je u svojoj karijeri uradio samo dva filmska plakata. Jedan za španski film “Andaluzijski pas” iz 1929. godine, a drugi za “Bitku na Neretvi”.
Što se tiče konkurencije u smislu kulture, tu je parirala Knjižara “Nolit”, koja je organizovala rasprodaju knjiga. Najjeftinija knjiga je koštala 2 dinara, a naskuplja 8, tako da su u Nolitu prodali blizu 2000 knjiga za desetak dana.
Užičani su sve više poverenja imali prema bankama. Sve više i više para su ostavljali na štednju. U toku 1969. su duplirali uloge u odnosu na 1968.
“Domaća radinost”, pogon užičkog Turističkog saveza, registrovalo se kao samostalno preduzeće. Direktor u osnivanju je bio Dovrivoje Antonijević Doca. A u Arilju je trikotaža uspela da plasira neke svoje proizvode u inostranstvo. Više klubova savezne lige u S.R. Nemačkoj je nosilo dresove proizvedene u Arilju.
U Bajnoj Bašti je izabran novi direktor trgovinskog predužeća “Kadinjača”. Bio je to Miloš Ivanović…
U užičkoj Štampariji “Dimitrije Tucović” počeo je sa radom pogon za mehanografiju, u pogonu kesare su nabavljene mašine, koja izrađuje kese u boji. Jedna od mašina je mogla da proizvede 18 kilometara hartije, širine jedan metar na sat. Počeli su da štampaju i razne obrasce, koji su se štampali do tada u inostranstvu, za Radio-televiziju Beograd, Narodnu banku, Valjaonicu Bakra…
“Malo Sarajevo” u Uzićima, koje je bila kafana Koviljke Todorović, do tada seosko sastajalište, da se uz čašicu – dve popriča, iznenada je počela da privlači Užičane. Dok je tu glavni hit bio “Davorike dajke”, u ovoj zagušljivoj prostoriji, koji se slušao uz pucnje pištolja, Užičana nije bilo, ali tada je uvedena jedna novina – striptiz. Posle nekog vremena nije moglo da se priđe od automobila sa užičkom registracijom i velikih šlepera, čiji su vozači prekrivali golo telo striptizete starim hiljadarkama. Na kraju se uglavnom sve završavalo tučom, za koju su koristili kolje od ograde susednog školskog dvorišta, na šta se učitelj danima žalio.
U robnu kuću na trgu, “Novi Dom”, stigle su prve, uvezene mašine za pranje sudova “Zanusi”. Koštale su oko 3000 dinara i većina užičkih, dobrostojećih porodica, su ih ipak kupovale na kredit. U isto vreme, u prodavnici “Drina”, na glavnoj ulici, pojavio se i namenski prašak za pranje sudova Alfa i Beta ferol.
U Turici je, zbog nedostatka vode i kanalizacije, predloženo da se zabrani svako dalje naseljavanje.
Dobrica Dimitrijević tadašnji, sanitarni inspektor je izjavio: “Poznata je stvar da Titovo Užice ima prilično nepogodnu konfiguraciju kao građevinsko područje, a samim tim kao područje za regulisanje i odstranjivanje otpadnih voda. Sa Gluvaćkim, Koštičkim i Uremovačkim potokom, Užice ne može imati trajnja rešenja komanalnih problema dok se ovi potoci ne regulišu. Jer, oni su u stanju da u sezoni kiša naprave čitave bujice, noseći sobom drvlje i kamenje. Građani u njih bacaju leševe životinja, smeće, i prazne septičke jame, verujući da će sve to odneti u Đetinju. S obzirom da se sve to baca u toku noći, mogućnost kontrole je skoro nikakva. Naselja Koštica, Turica, Ratarska ulica, Carina, Gornja Lazovina postaju sve naseljenija. Teren u ovim naseljima je nepogodan za rešavanje otpadnih voda, pa su inspektori sanitarne inspekcije stavljeni pred svršen čin. Građani dobijaju lokaciju građevinske dozvole, podignu stabene zgrade i usele se, pa im se tek tada javi problem vode i kanalizacije…”
U užičkoj Robnoj kući su se pojavili veliki plišani medvedi. Jedan mali Era, po imenu Miodrag, kada ga je dobio za svoj četvrti rođendan, pošto je duže obilazio i zagledao medveda reče: “Teta Dano, je li medved za mene ili sam ja za njega?”
Ovih dana, krajem januara, pojavili su se prosjaci na užičkim ulicama. Jedan, koji se zvao Bejsil Ferkatović iz Srebrnice, pokušavo je da izmami sažaljenje prolaznika, tako što je govorio da je iz Bosanske krajine i da mu je zemljotres srušio kuću. Uspevao je sve dok ga nije milicioner Nikola Zarin priveo u stanicu, gde je otkriven njegov pravi identitet.
U Goliji na Zlatiboru Učiteljska škola je organizovala zimski smučarski seminar. Rukovodilac seminara je bio Mijo Petrović, dok su školom skijanja rukovodili profesori Vlajko Kovačević i Ljubinko Milanović. U sobicama, u kojima su mogli da stanu dva kreveta, boravile su devojke. Mladići su bili u jednoj zajedničkoj spavaonici… “Na jednom krevetu harmonika, mladići se okupili oko peći i veselo razgovaraju. Ove godine je bio baš veliki mraz, posebno na Zlatiboru, zato su se ovi momci iskupili oko peći, u kojoj su svaki čas ložili vatru i iako je crveni plamen lizao šamotne obloge peći, nije bilo mnogo toplije u ovoj momačkoj sobi, nego što je bilo napolju…
Bili su prvi put tu na Palisadu otkako su svake godine organizovane škola skijanja za učenike trećeg razreda. Kada se završi ručak jedan momak uze harmoniku, lepo je svirao, “mnogo bolje zvuči u rukama profesora Mija Petrovića”, našali se Vlajko. Uveče igranka, bit muzika sa ploča, mladi odmah u parovima inprovizovaše podijum. Temperatura odmah poraste. Profesor Vlajko još jednom proveri je li sve u redu i povuče se u svoju sobu”.
U isto vreme dok su učiteljci učili skijanje na Zlatiboru, “Vesti” su u Užicu birali najbolju sporsku ekipu i sportiste grada. Prisutne sportiste u Domu JNA je pozdravio presednik SOFK–e, Zoran Jovičić, a predsednik žirija bio je Momo Ostojić. Najbolji su bili opet automobilista Prvoslav Šmakić, gimnastičarka Milomirka Đerić, atletičar Milan Ratković, fudbaler Slobodan Dogandžić Dogac, atletičar Slobodan Milivojević, košarkašica Svetlana Rakočević, biciklista Slobodan Nikolić Boban (onaj isti Boban, presednik udruženja zantlija, vlasnik kafane ADDA, što je pravio aerodrom na Zlatiboru), fudbaler Esad Dugalić, strelac Pavle Zlatić i šahista Milan Jovičić. Košarkašici Biljani Petrović, ispred najbolje užičke ekipe, je uručen pehar.
Posle završetka prvoga dela prvenstva savezne lige za košarkašice, kao i prvenstva Jugoslavije za juniorke, trener juniorske i seniorske reprezentacije Jugoslavije, trener Bora Cekić, je objavio da je i “Mirjana Maksimović, talentovana igračica užičkog prvoligaša, na listi za reprezentaciju”. Najzadovoljniji je ipak bio Rako Subotić.
