Инжињер Миладин Пећинар је добио једну од тада највећих награда – Награду АВНОЈ-а. Пројектант првих ужичких водовода, човек који је поклонио пројекат језера на Златибору, један од 1300 каплара, највећи југословенски стручњак у области хидротехнике. Заслужан за регулацију Мораве, Дрине, Лима, Рзава, Вардара. Посебно заслужан за решење београдског железничког чвора, регулацијом Саве и Дунава. По његовој замисли његови ученици су пројектовали хидроелектрану Ђердап. Једном приликом је рекао:
“Рођен сам у Љубишу 5 марта 1893. године. Моја склоност према хидротехници дошла ми је од оца, који је био вредан и паметан човек. Он се рецимо тако успешно борио против ерозије, да је неке урвине претварао у ливаде. Осим тога, тако вешто је подигао млин и тако добро искористио пад воде, да су му се инжењери чудили. Ја сам на том истом јазу, као дечко подизао пилане, које заиста нису секле дрво, али су секле кромпир. Технички факултет сам завршио у Београду. Радио сам у генералној дирекцији вода у Београду, а затим основао свој хидротехнички пројектантски биро. После рата сам радио у савезном хидрометеоролошком заводу, а од 1948. до 1963. године сам био професор на београдском Грађевинском факултету. 1959. сам изабран за дописног, а 1965. године за редовног члана српске академије науке и уметности”.
“Дођи народе! Биће смешно, много весело… Чућете певаче који су снимили плочу или којима ћемо подићи плочу… Хумористи који ће да плачу, ако се ви не смејете… Како су играле баке, како маме и како њихова деца… Биће ту и Љуба – позоришни, филмски ТВ мољац, који ће да гризе и бући смехом одело и кожу, само да би стигао до тужних срца!”. Појавио се плахат по ужичким излозима, зидовима и тарабама. И би урнебес у пуној сали Дома ЈНА. Смех и аплаузи су били чести, водитељи Ана Грдинић и Душко Станић су одржавали штимуг. Владе Мршевић, Раде Танасковић, Слобо Мулина, Радојка Милошевић, Слободанка Ћирковић и војник Нино Хица, које су пратиле Броћићеве “Ере” и војни ВИС Дома “Поете” су били одлични на опште задовољство присутних… Александар Николић, Душко Станић, Цана Цветић, Јован Спарић, Нада Јањић, Томо Нинковић, Зорица Караклајић и Мишо Михајловић су приказали успешни “Плесни времеплов”. Гости Урнебеса били су бивши студенти Више педагошке школе, Милица Здравковић и Радмила Бурлић.
Док су се студенти забављали, жири је био на мукама, јет требао је да изабере мис Урнебеса. Изабрали су Зорицу Никић, студента математике прве године. Поред награде хаљине, које су за њу исплеле плетиље из Сирогојна, ту на лицу места портрет јој је нацртао академски сликар Божо Ковачевић. На крају је изведена “Балада о Љуби Мољцу”. Организатори овога ужичког студентског урнебеса су били: Одбор студената Више педагошке школе, сценарист Тодор Ђурић, сценограф Радомир Верговић, музички аранжман Милош Броћић. Кореограф је био Мишо Михајловић и редитељ Мирко Тодоровић.
И ове године су Ужичани за “Вести”, ту спонтано на улици, изразили новогодишње жеље за нову 1970. “У овој новој години имаћу 70. година. Вршњак сам, дакле с овим веком. Бићу задовољан ако устрајем колико и он” рекао је пензионер, учитељ Мирослав Верговић, иначе аутор ужичког романа “Зољ”.
“Добио сам сина. Да га видите само, момчина. Шта више да пожелим? Можда још стан” – и показа руком на највећи солитер блока “Златибор”. Рекао је Милан Зекавчић у пролазу држећи под руку супругу Гордану.
– Добро баш нас нађосте да сликате, – зачудио се власник вранца из турице, Остоја Ристановић, док је Љубиша Антонијевић, поткивач овдашњи, готово у стилским фигурама пожелео више муштерија и више узбрдица. А на узбрдици уз Доварје земљорадник из Бранешаца, морао бич да употреби да би извукао препуне ступце намештаја, који је купио у “Јасену”, да се понови за нову 1970. годину.
– Прокопајте, брате тунел кроз Доварје. Сатресмо стоку овако – запуцкетао је бичем, знојан, не застајући… Ту се нашао и пензионер Секула Секулић. – Све сам средио, али откако је мом суседу камион разнео пола куће, лоше спавам. А тунел, то је најбоље решење. Како се тога раније не сетисмо.
Милош Томановић и Војислав Новаковић су доле ниже на раскрсници код Музеја вукли на дечијим санкама телевизор марке “балтис”.
– Добар је брате рођени, за три месеца само се три пута кварио. Ваљда неће издати за нову годину. Има добар програм па смо решили да се провеселимо у својој кући ко људи. Зато су наше најлепше жеље упућене породици.
Глумица Соња Шонц је била дежурна у позоришту, седела је на благајни и читала Шарлоту Бронте.
– Желим да идуће године прочитам још више књига, да буде више посетилаца на позоришним представама и…
– и?
– Да новогодишњу ноћ проведем са њим…
У Соколани кошаркашице Севојна и њихов тренер Рако Суботић, који су после освајања титуле најбоље спорске екипе 1969, вредно тренирали.
– Да останемо прволигаши.
Изнад поште неколико радника је истоварало с камиона 2.000 килограма тежак котур телефонског кабла.
– Кад отежа поштанска торба, ово нам дође као рекреација, желели би смо да нам и плави коверти са платом “отежају”.
Пред пумпом Југопетрола (била ту на раскрсници, код моста према аутобуској станицу), петогодишња Гордана Поповић, која је рекла да јој пет литара лож уља није тешко да донесе до куће, али је пожелела да јој старији брат што пре оздрави, јер је за ношење уља он задужен…
Између две наточене канте, пословођа “Југопетрола” Радосав Ћирковић пожелео је свим грађанима Ужица топлину и љубав у дому.
Пословођа књижаре “Нолит”, Томислав Вујовић, отпакивао је тек пристигле књиге. И моја књига, треба да се појави, почетком године – рекао је млади песник Миленко Ћировић, који се ту затекао. – Али не бих желео да доживим судбину већине књига у рафовима. Желим да моју књигу купују и читају.
На Слануши казанџија Младен Павловић је рекао: “Да ме као и ове године опседају купци, јер, шта вреди зрела грана без казана?”
Неки шерет нам намигну пролазећи поред казанџиске радње и рече: “Више пријатеља, више пара. Да се оженим без неке велике памети. Ал бар тада да ме клепи какав мираз…”
Вести су такође изабрале и најбоље ужичке спортисте за протеклу 1969. године. Најбољи су били аутомобилиста Првослав Шмакић и екипа КК Севојно. Тада је возио “Фиат 750”, којег је возио и на већини такмичења по Југославији. Тада је рекао: “Пошто је брзинско првенство одвојено од релија, то ћу у 1970. години учествовати на свим тркама за брзинско првенство Југославије. Ако ме “фијат” послужи, очекујем најбољи пласман. Тренирам редевно. Већ имам тренинг на Кадињачи, а имаћу још два на Тари. Обзиром да познајем овај терен, да знам сваку кривину мислим да су шансе на мојој страни. Једини ми је проблем сувозач. Ранији сувозач Антон се одвојио и вози сам…”
Посветићу више пажње Шмаки, његовој причи, Ужичанину који је првенствено спортиста па све остало. Пре “него што му је ушао бензин у уши”, бавио се многим другим спортовима. Био је атлетичар, трчао је, учествовао је у десетобоју, такмичио се у стрељаштву, смучању, бициклизму, у боксу, тркама моторциклима и једне године у пливању, али је од њега одустао, јер је добио јак ударац у слабину, од кога се умало није удавио… Први наступ пред публиком био му је на бициклистичкој трци 1954. године, на збору омладине у Краљеву. Тада су одржавана такмичења у свим могућим спортовима, па и у бициклизму. Тада је у “Соколани” био главни Јосиф Јекличка и он је одлучивао ко ће да учествује на ком спорском такмичењу у Краљеву. Шмака је једини из Ужица одређен да учествује на бициклистичкој трци. Трка се одржала на стадиону “Металца”. На старту је било њих 17. На тој трци је учествовао и Радош Чубрић, који је тада већ седам година био првак Југославије. Шмака је успео да освоји друго место.
Док је био у војсци у Бјеловару бавио се боксом, а док је био на курсу за десетаре, боксовао је за боксерски клуб “Партизан”, али већ се тада његово интересовање преноси на мото спорт.
– “Била је субота и они који су желели да иду у град, морали су да се пријаве код поручника, али он није хтео да ми да дозволу. Мени је то пуно значило, јер сам знао да се сутрадан одржавају мототрке. Сутрадан никако нисам могао да се смирим, па сам кроз једну рупу на зиду касарне, побегао у град. Уместо да будем задовољан што сам изашао, ја хоћу на старт да видим какви су мотори. Тада су се возили пухови, ДХВ. Било је то 1956. и све је то трофејно било. Ја како сам пришао да погледам те моторе, мене је неко по рамену потапшао, ја се окренух, кад оно мој поручник и рече ми: “У касарну!”
Када сам се вратио у касарну опет нисам имао мира, трке су почеле, ја размишљам шта да радим… Тада је са мном у војсци био извесни Васовић, крупна људина из Горњег Милановца. Он је био десетар при вези у касарни. На врху зграде касарне био је магацин и радио станица. Наговорио сам Васовића да оду у магацин. Како је магацин имао кровни прозор, то сам искористио и изашао кроз њега и са крова гледао трке које су пролазиле поред саме касарне. Нисам био на крову ни десет минута, кад сам чуо да ми неко одоздо звижди – опет је то био “мој” поручник. Он ми је махао, а ја сам што брже ускочио назад у магацин… Сутрадан сам се јавио на рапорт и добио три прекоредне смене, а трку нисам успео да одгледам до краја…
Сваке године у Београду су одржаване кружне трке аутомобила за 29. новембар и тада је био чувен Славко Барбарић, тадашњи првак Југославије. Шмака је те године отишао да гледа ову трку, која се одржавала на Дунаву, код некадашњег стадиона “Радничког”. Када се трка завршила, Шмака је пришао Барбарићу и питао га шта је потребно човеку да би био добар возач, на шта му је овај одговорио: “Луда глава и добра машина”.
– “Луду главу сам заиста имао, тако да сам по шампионовом већ испунио пола услова. Био сам најбољи у испитима спретности, једном сам у Севојну намерно попео свога “фићу” на предње точкове. На Кошеву у Сарајеву ми је пошло за руком да га пропнем на задње точкове, мада то нисам планирао. Како је стаза за испит спортиста Кошева под нагибом, догодило се да сам морао да сиђем низбрдо и да уђем у рикверц у леву гаражу. Пошто сам се великом брзином спуштао низбрдо и нагло закочио, ауто се пропео на задње точкове, срце ми је стало, мисло сам да ће се преврнути. Међутим “фића” се само пропео и вратио на предње точкове. Кошевом се разлегао аплауз и нико ми касније није веровао да сам то намерно урадио”.
Првослав Шмакић је учествовао у тркама мотора и био веома успешан, али чим је набавио свога првога “фићу”, прешао је на ауто-трке. Био је члан репрезентације Југославије на првенству Балкана 1969. Рели је стартовао у Златним Пјавцима, на Црном Мору, Бугарска, у Констанци су прешли у Румунију, затим се возило кроз Румунију и потом кроз Југославију до Чачка, а од Чачка су се поново враћали у Бугарску до Сунчевог Брега. Рели је трајо једанаест дана и сваки дан се возило од осам до четири. Увече, у сваком месту, у коме је био циљ етапе тог дана, градоначелник је приређивао пријем за возаче, али нико није од умора могао да остане на њему после једанаест сати вожње.
– “У моје време се возило из љубави, није било пара. Сећам се, када сам требао да кренем на Yu-Рели отишао сам код Андрије Маслаћа, тадашњег секретара ауто-мото клуба и тражио му по три дневнице за себе и сувозача, толико ми је требало да одем на рели, извезем га и вратим се. Маслаћ ми је дао укупно три дневнице, а ја сам му рекао да је то мало, јер сувозач, мора да једе исто што и ја, нећемо се ваљда раздвајати, а на то ми Маслаћ одговори: “Ма узми шареницу, Шмака, и проје и чварака унутра и гурај море”.
Ове 1970. године педесети рођендан је прославио ужички наставник фискултуре, Добривоје Јевђовић, тако што је организовао трку од Кадињаче до Ужица, коју је истрчао за 37 минута. Његов син, Душан, је био тада најбољи смучар ужичкога краја, раније у свим пионирским а сад у свим омладинским дисциплинама. 1967. је био првак Србије, а 1968. други у својој категорији. На Шари исте године је освојио “Првомајски куп”. Такође, и његов старији брат Младен (касније директор Градске галерије), по својим резултатима се налазио у врху смучарског спорта у Србији.
Одржан је референдум о интеграцији трговинског предузећа “Дивчибаре” из Косјерића са Градином. Од 1. јануара 1970. пословали су под истом фирмом “Градина”. У Пожеги је пет већих предузећа: “Потенс”, “Радник”, “Будућност”, “Тргопромет” и Земљорадничка задруга прешло на 42-часовне радне седмице.
“Слога” је преузела зидине ловачког дома на Водицама и ангажовала “Радник” из Нове Вароши да до краја маја ове године заврше хотел са 90 лежаја. И у башти “Златан бор” на Водама су почели радови, планирана је затворена сала од 100 места, а поред роштиља, добиће и топлу кухињу. Завршен је први део новога Хотела “Палисад”. До 1. августа је планирано да се уради и преостали део са 230 лежаја. На крају ће хотел располагати са 700 лежајева. После Хотела “Палисад”, Слога се прихватила и градње хотела на Тргу партизана. Стигле су три понуде – решења за нови хотел. Једно решење је дала Јованка Јефтовић из Београда, по чијем решењу је рађен “Палисад”. Друго решење је техничког бироа факултета Београд, а треће групе инжињера предузећа “Прогрес” из Београда.
Овога месеца у ужичкој милицији је било занимљивих пријава. Милутин Бугариновић из Железничке 4 је пријавио свог двадесетогодишњег сина: “Због тога што ме не слуша, што пуши и носи дугу косу и што своју зараду не доноси кући, молим вас и тражим од вас да га позовете и да му саопштите да напусти мој стан”. Михаило Ивановић, из Ратарске улице, приметио је да му је дупло прозорско окно пробијено, а метак се зауставио у зиду преко пута. Милиција је закључила да је пуцано из пиштоља Стојана Милићевића, из кога су пуцали његови пријатељи Милинко Јелић и Власто Шишић. Признали су да су пуцали. тако је залутали метак завршио у зиду Михаилове спаваће собе. Пиштољ је одузет и поднешене кривичне пријаве. Исте вечери у Крчагову, у тек усељеном солитеру, избио је пожар у подруму. После позива Дамљања Кондића, убрзо су стигли ватрогасци. Пожар су изазвали станари, који су у пун подрум картона и папира просули пепео.
Радомир Вељковић, чије је стан ту на Тргу, враћајући се од пријатеља, угледао је свој ауто и крадљивца у њему. Одмах је обавестио милицију и са њима пошао у потеру. После краћег времена крадљивац је видео да ће га ухватити зауставио је кола на Пори и дао се у бегство. Ипак, Радомир га је препознао, био је то малолетни Т. Ч, ученик у школи за квалификоване раднике. Да је он украо кола потврдила је и његова мајка, која је препознала шалче и једну ципелу са каљачом, пронађену крај аутомобила.
5. јануара, Рада Ч. је пријавила свога мужа Миодрага: “Отишао је од куће још 1. јануара и још се није вратио. Чула сам од неких, што и ја мислим да је тачно, да ми је Миодраг отишао са једном девојком на Златибор…”
Од 19 јанура у Ужицу је почело приказивање филма “Битка на Неретви”, сарајевска “Кинема” је одлучила да ужичком биоскопу да једну копију, тако да се и Ужицу гледао филм Вељка Булајића у исто време кад су га гледали у великим југословенским центрима. “Иако ће цене биоскопских улазница бити скупље, због дужине филма, оне су најефтиније у Србији”. Рекао је Бране Јеремић, директор Биоскопа “Партизан”. Филм је приказиван 10 дана. Предузеће Први партизан је за своје раднике откупило три представе. На крају, када је све сабрано, 21.000 Ужичана је гледало филм. Још мало па сви у вароши. На крају је организована и бесплатна престава за покретне болеснике ужичке болнице. Тако је ужички Биоскоп “Партизан” оборио све до тада рекорде у броју посетилаца биоскопа у Ужицу. Карте су коштале 5 и 6 динара. Филм „Битка на Неретви” Вељка Булајића из 1969. најскупље је остварење снимљено у СФР Југославији. Енглеску верзију плаката цртао је Пабло Пикасо. Пикасо је у својој каријери урадио само два филмска плаката. Један за шпански филм “Андалузијски пас” из 1929. године, а други за “Битку на Неретви”.
Што се тиче конкуренције у смислу културе, ту је парирала Књижара “Нолит”, која је организовала распродају књига. Најјефтинија књига је коштала 2 динара, а наскупља 8, тако да су у Нолиту продали близу 2000 књига за десетак дана.
Ужичани су све више поверења имали према банкама. Све више и више пара су остављали на штедњу. У току 1969. су дуплирали улоге у односу на 1968.
“Домаћа радиност”, погон ужичког Туристичког савеза, регистровало се као самостално предузеће. Директор у оснивању је био Довривоје Антонијевић Доца. А у Ариљу је трикотажа успела да пласира неке своје производе у иностранство. Више клубова савезне лиге у С.Р. Немачкој је носило дресове произведене у Ариљу.
У Бајној Башти је изабран нови директор трговинског предужећа “Кадињача”. Био је то Милош Ивановић…
У ужичкој Штампарији “Димитрије Туцовић” почео је са радом погон за механографију, у погону кесаре су набављене машине, која израђује кесе у боји. Једна од машина је могла да произведе 18 километара хартије, ширине један метар на сат. Почели су да штампају и разне обрасце, који су се штампали до тада у иностранству, за Радио-телевизију Београд, Народну банку, Ваљаоницу Бакра…
“Мало Сарајево” у Узићима, које је била кафана Ковиљке Тодоровић, до тада сеоско састајалиште, да се уз чашицу – две поприча, изненада је почела да привлачи Ужичане. Док је ту главни хит био “Даворике дајке”, у овој загушљивој просторији, који се слушао уз пуцње пиштоља, Ужичана није било, али тада је уведена једна новина – стриптиз. После неког времена није могло да се приђе од аутомобила са ужичком регистрацијом и великих шлепера, чији су возачи прекривали голо тело стриптизете старим хиљадаркама. На крају се углавном све завршавало тучом, за коју су користили коље од ограде суседног школског дворишта, на шта се учитељ данима жалио.
У робну кућу на тргу, “Нови Дом”, стигле су прве, увезене машине за прање судова “Зануси”. Коштале су око 3000 динара и већина ужичких, добростојећих породица, су их ипак куповале на кредит. У исто време, у продавници “Дрина”, на главној улици, појавио се и наменски прашак за прање судова Алфа и Бета ферол.
У Турици је, због недостатка воде и канализације, предложено да се забрани свако даље насељавање.
Добрица Димитријевић тадашњи, санитарни инспектор је изјавио: “Позната је ствар да Титово Ужице има прилично непогодну конфигурацију као грађевинско подручје, а самим тим као подручје за регулисање и одстрањивање отпадних вода. Са Глуваћким, Коштичким и Уремовачким потоком, Ужице не може имати трајња решења команалних проблема док се ови потоци не регулишу. Јер, они су у стању да у сезони киша направе читаве бујице, носећи собом дрвље и камење. Грађани у њих бацају лешеве животиња, смеће, и празне септичке јаме, верујући да ће све то однети у Ђетињу. С обзиром да се све то баца у току ноћи, могућност контроле је скоро никаква. Насеља Коштица, Турица, Ратарска улица, Царина, Горња Лазовина постају све насељенија. Терен у овим насељима је непогодан за решавање отпадних вода, па су инспектори санитарне инспекције стављени пред свршен чин. Грађани добијају локацију грађевинске дозволе, подигну стабене зграде и уселе се, па им се тек тада јави проблем воде и канализације…”
У ужичкој Робној кући су се појавили велики плишани медведи. Један мали Ера, по имену Миодраг, када га је добио за свој четврти рођендан, пошто је дуже обилазио и загледао медведа рече: “Тета Дано, је ли медвед за мене или сам ја за њега?”
Ових дана, крајем јануара, појавили су се просјаци на ужичким улицама. Један, који се звао Бејсил Феркатовић из Сребрнице, покушаво је да измами сажаљење пролазника, тако што је говорио да је из Босанске крајине и да му је земљотрес срушио кућу. Успевао је све док га није милиционер Никола Зарин привео у станицу, где је откривен његов прави идентитет.
У Голији на Златибору Учитељска школа је организовала зимски смучарски семинар. Руководилац семинара је био Мијо Петровић, док су школом скијања руководили професори Влајко Ковачевић и Љубинко Милановић. У собицама, у којима су могли да стану два кревета, боравиле су девојке. Младићи су били у једној заједничкој спаваоници… “На једном кревету хармоника, младићи се окупили око пећи и весело разговарају. Ове године је био баш велики мраз, посебно на Златибору, зато су се ови момци искупили око пећи, у којој су сваки час ложили ватру и иако је црвени пламен лизао шамотне облоге пећи, није било много топлије у овој момачкој соби, него што је било напољу…
Били су први пут ту на Палисаду откако су сваке године организоване школа скијања за ученике трећег разреда. Када се заврши ручак један момак узе хармонику, лепо је свирао, “много боље звучи у рукама професора Мија Петровића”, нашали се Влајко. Увече игранка, бит музика са плоча, млади одмах у паровима инпровизоваше подијум. Температура одмах порасте. Професор Влајко још једном провери је ли све у реду и повуче се у своју собу”.
У исто време док су учитељци учили скијање на Златибору, “Вести” су у Ужицу бирали најбољу спорску екипу и спортисте града. Присутне спортисте у Дому ЈНА је поздравио преседник СОФК–е, Зоран Јовичић, а председник жирија био је Момо Остојић. Најбољи су били опет аутомобилиста Првослав Шмакић, гимнастичарка Миломирка Ђерић, атлетичар Милан Ратковић, фудбалер Слободан Доганџић Догац, атлетичар Слободан Миливојевић, кошаркашица Светлана Ракочевић, бициклиста Слободан Николић Бобан (онај исти Бобан, преседник удружења зантлија, власник кафане АДДА, што је правио аеродром на Златибору), фудбалер Есад Дугалић, стрелац Павле Златић и шахиста Милан Јовичић. Кошаркашици Биљани Петровић, испред најбоље ужичке екипе, је уручен пехар.
После завршетка првога дела првенства савезне лиге за кошаркашице, као и првенства Југославије за јуниорке, тренер јуниорске и сениорске репрезентације Југославије, тренер Бора Цекић, је објавио да је и “Мирјана Максимовић, талентована играчица ужичког прволигаша, на листи за репрезентацију”. Најзадовољнији је ипак био Рако Суботић.
