Ужичани нису одбацили фолклор-изворну народну музику златборског краја. Те 1961. у Дому армије је одржано вече извођача изворног народног фолклора. Ужичaни су имали прилике да виде шта се још чува од народног мелоса у далеким селима ужичког краја. За музикологе и оне које траже, почетке првога певања, ова смотра је била право откриће. За сат и по се сменило 30 одабраних извођача: певача, свирача на разним народним иструмената, а посебно су били интересантни гуслари, који су изазвали највише пажње код музиколога, сви су певали добро и оргинално. Репертоар им се састојао од, јуначких песама, од којих доста њих није било записано. Миодраг Јовановић из Перућца је извео и тада нове песме настале у НОБ-у, а одгуслао је и шаљиву песму о женској моди. Сличан репертоар је имао и Милан Ђурић из Кремана.
Последњи гајдаш ужичког краја, Радојица Божић, одсвирао је две игре и добио велики аплауз. Посебну пажњу је изазвала и последња жена гусларка за коју се тада знало, Гвозденија Дубљанин из Рибашевине. Њен стил је био пун и динамичан, а исказала се заједно са Драгојем Познановићем у певању старинских песама из вика. Већ заборављену песму, архаичну ”Кајду”, извели су Саво Николић и Милутин Вучковић са Забучја, а браћа Вучковићи такође са Забучја су отпевали познату ”Подигла се ужичка нахија”, што је одушевило многе присутне, тадашње политичаре и руководиоце. Иначе, ова песма је по први пут објављена у Вестима 13. октобра 1941. године.
Подигла се ужичка нахија
Против бесних немачких дахија.
Напред иду партизани смели
А за њима српски народ цели.
Чврсто држе они пушке своје
На бранику свог народа стоје.
Дрхте од њих фашистичке хуље
и остале љотићевске руље.
Дрхте од њих српски зеленаши
и остали петоколонаши.
На истоку бој се бије љути
Док фашизам сасвим не ућути.
Док не дође правда и слобода
Целокупног раднога народа.
Милован Милаћевић: Негде пред распад СФРЈ, главна смотра народног стваралаштва одржала се у Загребу. Србију је представљало Ужице. Директор КПЗ био је Добривоје Борчић, а учеснике је одабирао и припремао чича Раде Познановић. Међу учесницима би и баба Гвозденија. Иза позорнице, пре наступа, чича Раде даје последња упутства, и мало опушта трему. Борчић и неки министар културе СР Србије само набијају трему. “Немој ко да погреши… Немој ко да буде непристојан… Ви овде представљате Србију, итд.” Главна дворана у Загребу, огромна, луксузна, препуна, а и народ културан. Баш ухвати трема.
Излази баба Гвозденија на наступ, они дечаци јој потурају столицу и микрофоне и пред гусле и пред уста. Она узе да превуче два-три пута гудалом, да проба и наштима тон. Кобилица испод струна јој испаде и жице спадоше. Баба, не размишљајући да јој је и глас озвучен завика:
“Е ЈЕБО ТЕ СВЕТИ ЈАНКО, ЂЕ САД ДА МИ ИСПА’НЕШ!”.
Нико од учесника није добио већи аплауз тад…
