Када умину Први светски рат, вратише се преживели Ужички војници. Да ратују са немаштином и пустроши, које рат остави иза себе у ужичком крају. Све је било опљачкано, путеви уништени, пруга онеспособљена. У банкама није било пара, требало је надокнадити године ратовања. Ратник Драгутин Трифуновић је записао у свом дневнику: “Кад сам отишао у рат остало нам је од имовине четири пара волова, пет крава, два коња, 30 свиња, 120 оваца, 50 товара ракије, два казана за печене ракије и доста жита. А кад сам дошао, нашао сам једне волове, једну краву, једну кобилу, једну крмачу, три овце, ракије нимало, један казан, жита нимало…”
Ужичани често нису могли да се сете шта су све изгубили у току рата. Памтили су људске жртве… Најзад, овај дуги ратни период је био завршен. Међутим, још много година ће протекли догађаји одређивати правац свега што се буде догађало на Балкану, али и у новоформираној краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која доби име Југославија.
Рат је у Ужицу и ужичком крају оставио пустош, материјална штета је била огромана. Опљачкани, у банакама није било новца, упропашена је већина путева, на све стране су се могле видети последице ратовања. После изгубљених осам година, решише Ужичани да прво обнове занатске радње. Први почеше да раде пекари, близу 70 пекара. Због конкуренције, услуга је била на високом нивоу. Ужичани нису морали да иду да купе хлеб, ако би то желели пекарски момак увек би доносио тазе хлеб до кућног прага у великим такозваним товарним корпама. Са пекарима кренуше месари, кројачи, обућари и опанчари… Ужичке зантлије, трговци кафеџије… Ужичани су тада били већином честити људи, поштовани од комшија и муштерија. Радили су од изјутра до навече; по данашњим критеријумима били би “циције, “стипсе”, ”као да им је гуја у џепу”, максимално су штедели, водили рачуна о свакој пари, а тек о динару…
Мајка Ђока Поповића, који су имали малу фабрику, и израђивали врхунске столарске производе, изјутра долазила би до најближе пекаре и из пекарске фуруне да узме жара, да не би трошила ни зрно шибице. Та штедљива жена, која је схватала муку послератног времена, је мајка и професорке Зоре Осипов, жене Васка Вајевића, познатог директора ужичке Гимназије. За разлику од ње, њен син Ђоко, један од најкрупнијих Ужичана тада, људина висине преко два метра, није волео школу, па ни занат, живео је боемски, имао један од првих аутомобила у Ужицу. Живео је дуго и умро је на градилишту пруге Београд – Бар као благајник. Ипак је остало нешто од мајчиног односа према новцу.
Како су Ужичани били штедљиви и како су се организовали, причао је Јово Радовић, један од синова Неђа Радовића, власника кафане “Топ”: “У кафани су сви помагали, цела породица уз келнера Радована. Контролу над пословањем имао је отац Неђо. Од наплате услуга у кафани, папирни новац је стављан у фиоку, а метални у дрвене чанке. То је уосталом имала свака кафана. Недељом пре подне, обично би Неђо позвао синове, Михаила, Милорада, Милоша и Александра-Аца, да одвајају звечећи новац и слажу у фишеке.”
У том времену, одмах после Првога светскога рата су остали упамћени многи догађаји, можда су ови били и најзанимљивији о којима се и највише причало по ужичким кафанама и сокацима. Два побратима Михаило Пројевић и Милутин Симовић, обојица бравари пре поласка у рат, су се договорили, ако Михаило погине, да Милутин ожени његову удовицу Грозду. Тако се догодило, живели су у кући која је била са десне стране улице, до некадашњег Касапчића моста…
Дуго након Првог светског после рата причала се и анегдота о силноме Ужичанину, званом Бајко Марин. Тај Бајко Марин је по занимању био столар, али као син из богате породице није се стално бавио столарством, радио је повремено, кад му устреба. Највише је ловио рибу мрежом, па и отровом и одавао се лаким авантурама. Био је јак човек и када се напије волео је да се побије. Једном се Бајко нашао на Убу и упао у кућу једног сеоског газде, који је имао велико имање. Представио се као син ужичког проте, који је био на далеко познат. И они су га лепо примили и гостили неколико дана. Домаћин је имао лепу шеснестогодишњи кћер, која се Бајку одмах допала. И смишљао је како да је придобије. Још је дете, не зна како да почне. Најзад се досети: – Слушај Јело, шврљао сам по твом воћњаку и јео дивне крушке. Таквих нема у нашем крају”. – Је л? – Слатке па миришу брате… – Ако можеш их узбрати и кад пођеш понеси колико хоћеш. Девојче га погледа безазлено и раознало. – Берем ја крушке, кад одзго из грања помоли се један човек. Овакав као ми… Само је сав сијао, као сунце. Ја се уплашим и запитам: “Ко си ти?”А он одговори: Ја сам бог… Да, да, ја сам бог, и реци сваком ко хоће може доћи да ме види.- Девојка запрепашћена. – Хоћеш ти прва да га видиш? – Девојка пљесну о дланове и викну: Хајдемо да видимно бога! Бајко је искористио њеу безазленост, бога и ноћ.
Сутрадан је он запросио Јелу, оженио се њом и довео је својој кући у Ужице. А она доцније кроз смех причала како ју је Бајко преварио. Први светски рат он је провео у заробљеништву у Мађарској, а она је прала прљаво рубље швапским војницима, добијала мало кафе и шећера. И… невоља је натерала. Кад се рат завршио и заробљеници дошли кућама, он је све чуо и развео се. Она се вратила са децом родитељима, а он се пропио. Постао је неизлечиви пијанац. Скидао је одело са себе које му рођаци и пријатељи поклоне и све давао за ракију. Једног јутра нашли су га мртвог у кафани за столом. Изгледао је да спава… Јела је сву Бајкову децу извела на пут.
