Лујо, један од чувара ужичких сећања

1880

О Милутину Јовичићу Лују шира ужичка јавност слабо зна, што говори о његовој скромности.

Лујово „Сећања на варош“
Лујово „Сећања на варош“

Рођен је 1933. године у ужичком селу Поточању. Основну школу је завршио 1944. године. Затим је ишао у ужичку Гимназију, па у трећој години прешао у Учитељску школу. Када је завршио школу, распоређен је за учитеља у тадашњи Прибојски срез у селу Мажићима. Затим је радио у тадашњој нижој гимназији у Прибоју, предавао је српски и руски језик. Када је одслужио ЈНА, две године је радио у селу у Равнима. Године 1957. запослио се у Ваљаоници бакра на радном месту преводиоца за немачки и руски језик. Уписо је и ванредне студије на филолошком факултету у Београду. Када је дипломирао, радио је до пензије као новинар у ужичким “Вестима” и “Гласу ваљаонице”, чији је уредник био дуже време. Увек је био располођен за сарадњу са другим медијима.

У “Ужичкој недељи” је од њеног оснивања, као уредник редакције, у којој је водио рубрику “Варош, људи, догађаји”, о старом Ужицу. У току те сарадње, објавио је књигу “Сећања на варош”. У рецензији књиге, Раде Јовановић је између осталога написао:

„Милутин Јовичић се определио за аутентичну причу наратора, разноликих по много чему, осим по непатвореној љубави и сентименту према Ужицу. Ауторова интервенција свела се на симболичан удео у садржини хронике, који се огледа у топлим лирским уводима и закључцима проповедања, који књизи придодају изузетну литералну и вредност, која уоквирује, понекад чисто статистичке, садржине појединих сећања.

Милутин Јовичић Лујо
Милутин Јовичић Лујо

(…) “По самом наслову упућени смо на идилична времена, када се до Ужица путовало колском запрегом сеоским путевима, када су у граду зоре најављивали петлови, а наредбе власти обзнањивали добошари. У тим временима није се живело ни глатко ни слатко, али су се Ужичани успевали носити са свим невољама, јер су имали моћно оружје: ведар дух, по чему су били у дугом низу генерација највећи богаташи у Србији. Кад им је било добро, смејали су се што им је било добро; кад им је било тешко, смејали су се да им буде лакше. „Сећање на варош“ јесте хроника града у времену у коме се привређивало, радило, трговало, стварало богатство, али и животарило, гладовало, смрзавало, умирало, гинуло… Али и весела прича о граду у који су све чешће долазили и у њему заувек остајали богати трговци и предузетници, занатлије и школовани чиновници, па је град добијао снагу која га је носила и развијала.

Аутор „Сећања на варош“ показао се као изванредан колекционар свих тих носталгичних прича, који није био оптерећен књижевном формом и литералним квалитетима наратора ни у приближној мери колико релеватним појединостима и њиховим једноставним констатовањем, на који је начин је омогућио персоналну аутентичност сваког наратора, која тек узгред осликава скромно литерално умеће, без хендикепа на рачун квалитета слике. У овим нарацијама, краћим или дужим, све функционише изузетно добро: сви наратори везују читаоца за догађаје неосетно невидљивим ужадима своје наивности и вере у аутентичност своје верзије испричаног и мистику свог учешћа у причи. Све је у књизи засновано на пролазности и временској дистанци, на патини догађаја, на оптици сведочења. Сва лакоћа интерпретације успомена само је наивна врста шарања, одвођења читаоца у пределе незаборављене прошлости са ситним слободама и радостима, у царство лептирова и вилиних коњица, на сунчаној страни света, као у земљи чуда.”