Lujo, jedan od čuvara užičkih sećanja

483

O Milutinu Jovičiću Luju šira užička javnost slabo zna, što govori o njegovoj skromnosti.

Lujovo „Sećanja na varoš“
Lujovo „Sećanja na varoš“

Rođen je 1933. godine u užičkom selu Potočanju. Osnovnu školu je završio 1944. godine. Zatim je išao u užičku Gimnaziju, pa u trećoj godini prešao u Učiteljsku školu. Kada je završio školu, raspoređen je za učitelja u tadašnji Pribojski srez u selu Mažićima. Zatim je radio u tadašnjoj nižoj gimnaziji u Priboju, predavao je srpski i ruski jezik. Kada je odslužio JNA, dve godine je radio u selu u Ravnima. Godine 1957. zaposlio se u Valjaonici bakra na radnom mestu prevodioca za nemački i ruski jezik. Upiso je i vanredne studije na filološkom fakultetu u Beogradu. Kada je diplomirao, radio je do penzije kao novinar u užičkim “Vestima” i “Glasu valjaonice”, čiji je urednik bio duže vreme. Uvek je bio raspolođen za saradnju sa drugim medijima.

U “Užičkoj nedelji” je od njenog osnivanja, kao urednik redakcije, u kojoj je vodio rubriku “Varoš, ljudi, događaji”, o starom Užicu. U toku te saradnje, objavio je knjigu “Sećanja na varoš”. U recenziji knjige, Rade Jovanović je između ostaloga napisao:

„Milutin Jovičić se opredelio za autentičnu priču naratora, raznolikih po mnogo čemu, osim po nepatvorenoj ljubavi i sentimentu prema Užicu. Autorova intervencija svela se na simboličan udeo u sadržini hronike, koji se ogleda u toplim lirskim uvodima i zaključcima propovedanja, koji knjizi pridodaju izuzetnu literalnu i vrednost, koja uokviruje, ponekad čisto statističke, sadržine pojedinih sećanja.

Milutin Jovičić Lujo
Milutin Jovičić Lujo

(…) “Po samom naslovu upućeni smo na idilična vremena, kada se do Užica putovalo kolskom zapregom seoskim putevima, kada su u gradu zore najavljivali petlovi, a naredbe vlasti obznanjivali dobošari. U tim vremenima nije se živelo ni glatko ni slatko, ali su se Užičani uspevali nositi sa svim nevoljama, jer su imali moćno oružje: vedar duh, po čemu su bili u dugom nizu generacija najveći bogataši u Srbiji. Kad im je bilo dobro, smejali su se što im je bilo dobro; kad im je bilo teško, smejali su se da im bude lakše. „Sećanje na varoš“ jeste hronika grada u vremenu u kome se privređivalo, radilo, trgovalo, stvaralo bogatstvo, ali i životarilo, gladovalo, smrzavalo, umiralo, ginulo… Ali i vesela priča o gradu u koji su sve češće dolazili i u njemu zauvek ostajali bogati trgovci i preduzetnici, zanatlije i školovani činovnici, pa je grad dobijao snagu koja ga je nosila i razvijala.

Autor „Sećanja na varoš“ pokazao se kao izvanredan kolekcionar svih tih nostalgičnih priča, koji nije bio opterećen književnom formom i literalnim kvalitetima naratora ni u približnoj meri koliko relevatnim pojedinostima i njihovim jednostavnim konstatovanjem, na koji je način je omogućio personalnu autentičnost svakog naratora, koja tek uzgred oslikava skromno literalno umeće, bez hendikepa na račun kvaliteta slike. U ovim naracijama, kraćim ili dužim, sve funkcioniše izuzetno dobro: svi naratori vezuju čitaoca za događaje neosetno nevidljivim užadima svoje naivnosti i vere u autentičnost svoje verzije ispričanog i mistiku svog učešća u priči. Sve je u knjizi zasnovano na prolaznosti i vremenskoj distanci, na patini događaja, na optici svedočenja. Sva lakoća interpretacije uspomena samo je naivna vrsta šaranja, odvođenja čitaoca u predele nezaboravljene prošlosti sa sitnim slobodama i radostima, u carstvo leptirova i vilinih konjica, na sunčanoj strani sveta, kao u zemlji čuda.”