Једна од првих ужичких разгледница… има ту и елемената фотомонтаже, гимназије нема, Саборна црква је ту. Пошла је у свет пре изградње Гимназије (1893). Прву је пронашао ужички историчар др. Стеван Игњић, у албуму једне од најпознатијих ужичких трговачких породица Петра Пржљевића. Ова је из колекције најчувенијег ужичког колекционара Милоша Познановића, боемски “Миша Табурице”. О Мишу ћемо другом приликом. Гиманзија је тема наших тренутних тема фотографија и приповедања.
Ако би ме неко питао која је у историји најзначајнија зграда Ужица, без много размишљања би се одлучио за ужичку Гимназију. Али, прво да кажемо шта је било пре ње, тј како гимназијски „Зборник“ описује историју гимназије.
Када је 1838. почела изградња “једне средишње школе, повећег школског зданија”, био је то први наговештај озбиљнијег интересовања ужичких занатлија и трговаца за развој школства у граду. Школске 1839/40. једини професор био је Милан Мијатовић, јурат, кога је септембра 1839. у Ужицу сачекала неколицина ученика “граматикалне класе”. Од 2. октобра он ће предавати катехизис, српску граматику, всемирну (општу) историју, математичко земљописаније, численицу (рачун), јестаствену историју (природопис) и немецки буквар (немачки језик). Забележено је да су ученици и наставници Полугимназије, 27. августа 1841, у селу Мршељу, дочекали кнеза Михаила, који је путовао по западној Србији. Они су у присуству кнеза и “множине народа”, сценски извели пригодну оригиналну еклогу, аутора професора Петра Зарића. Кнез је похвално говорио о раду Полугимназије, а учеснике приредбе наградио. “Еклога се, како Његовој Светлости, тако и свима присуствујушчим врло допала, да је сутра дан, при ручку потворена “. Најзад, за овај јавни наступ ужичких гимназијалаца, школа је добила и јавну похвалу Министарства просвете са жељом да и даље у настојањима образовања и васпитања ученика “одговара својој намени и успеху у обучавању младежи”.
Дворазредна Полугимназија у Ужицу радила је само три године. 15. септембра 1842, као резултат залагања ужичког владике Нићифора Максимовића, донет је декрет о премештању гимназије из Ужица у Чачак. Тако је ужички владика успео да поништи све што су Ужичани урадили.
Ужичани су морали да се наредне двадесет и три године боре за поновно отварање гимназије. 9. јуна 1865. објављен је указ о отварању дворазредне Гимназијске реалке. Први разред је уписан 1865/66. Најзаслужнији борац за ужичку “Реалку” био је прота Гаврило Поповић.
Период од 1862. до 1880. године представљао је “златно доба” Ужица, што је вероватно утицало на одлуку министра просвете из 1874. да се у Ужицу дворазредна Гимназијска реалка претвори у Полугимназију, а већ 1881. она прераста у потпуну Реалну гимназију. Прва генерација великих матураната је изашла 1888. Међу члановима испитног одбора био је Добросав Ружић, професор и песник. У то време часови су се одржавали у пет одвојених зграда, од којих четири не треба “нипошто да буду учионице”. Очигледна је потреба за новом, модерном и већом школском зградом.
