Pred Drugi svetski rat Užice je imalo puno dvospratnih kuća, električno osvetljenje, vodovod, kanalizaciju, nekoliko fabrika, veoma lepu zgradu Okružnog načelstva (Opština), Gimnaziju, Sokolanu, Učiteljsku školu (današnja Osnovna škola Dušan Jerković), tri hotela “Palas”, “Zlatibor”, “Pariz”, tri bioskopa…
Sem starih mostova iz turskog vremena, izgađena su dva nova betonska: most “Kralja Aleksandra”, kojim je išao moderan put preko Bele zemlje na Zlatibor, i železnički most ispod Starog grada, sa jedinstvenim lukom od 45 metara. Oni su spajali obale čiste Đetinje, koja je proticala kroz kotlinu sa svih strana opkoljenu blagim ili strmim krečnjačkim brdima, koja su sa jugozapadne strane odsečena, veoma strma i visoka nekoliko stotina metara nadmorske visine činila klisuru, “kroz koju se, penušajući sa hukom, probijala Đetinja”.
Severozapadna strana je dosta blaža, po njoj je bilo livada i polja, voćnjaka, njiva i zabrana. Manje i veće šume su razbacane na sve strane, što je davalo pitom i prijatan izgled varoši i njenoj okolini. Na toj strani iza varoši vide se usamljene seoske kuće na sred njiva ili “vire iza voćnjaka i zabrana”. Okolina Užica je tada bila veoma različita, puna promena. Kroz brda različitih oblika, pružale su se plodne kotline pored reke i bezbroj manjih i većih uzvišenja. Na severozapadnoj strani su ruševine Staroga grada, koji je sad bio više tunela prokopanog zbog pruge, koja je spajala Užice sa Sarajevom. Od Užica do Sarajeva imalo je 99 manjih i većih tunela. Predeo oko pruge je za neke koji su ga opisivali bio veoma romantičan, sastavljen od spleta vrletnih stena, planinskih dubodolina i šuma…
