Када би направили филм и серију о настанку и догађајима у фудбалу старога Ужица, ништа не би била лошија него филм и серија “Монтевидео – бог те видео”, Драгана Бјелогрлића. Као у оној старој ужичкој серији из седамдесетих “Више од игре”, која се догађа у измишљеној Градини (Ивањици), јер је већ почетком седамдесетих година 20. века старо Ужице било поприлично срушено. Било је тешко снимати серију у граду похефтаним новим зградама и солитерима, али у сценарију највише су помињани догађаји из ужичког фудбала. Наравно, млади Ужичани су погледали шта се ради у престоници и одмах после Првога светског рата, почели озбиљнију фудбалску игру, ту близу обале Ђетиње.
Јосиф Јехкличка, први ужички “Соко” и наставник гимнастике је запазио фудбал и прокоментарисао: “Веома је атрактиван, са обртима и неизвесним разултататом, долази у ред спортова који плене и инспиришу омладину”. Помогао је да се правилно организују два “лопташка” клуба “Ере” и “Златибор”, да би игра била занимљивија и да постоји конкуренција и навијачи. Због великог интересовања младих Ужична, нешто касније се оснива и клуб “Вардар”. Формирањем СК “Слободе” масовност и популарност фудбала долази до правог изражаја.
Ако би се поставило питање ко су били први ужички фудбалери, могло би се рећи они који су играли у првом ужичком лоптачком клубу “Златибор”: Обрад Недовић, Миодраг Бућић, Брана Ђорђевић, Миле Селаковић Жуја, Момчило Момо Гукић, Илија Ковачевић, Микан Драгутиновић, Драгутин Прљевић, Милета Селаковић, Ђорђе Лубисављевић, Драги Драговић, Павле Поповић – Пајо. Играло су на месту где је касније била колница Ложионице или где је данашња аутобуска станица уз реку Ђетињу. Била је то обична пољана без ограде, тако да се ни улазнице нису могле продавати. Клуб је имао само једну лопту, опрема и трошкови су били на терет фудбалера. Највећи су им ривали у Ужицу биле “Ере”, а ван Ужица “Викторија” из Чачка, тако да је и у Ужицу и Чачку владало велико интересовање за њихове утакмице.
На сваком крају Ужица после Првог светског рата имало је ледина на коме би се деца тога краја искупљала и проводила време у игри. И деца са “Међаја” су имала свој “терен”. Ту покрај Ђетиње она су се скупљала и неуморно трчала за “крпењачом”. Међу њима је један од најредовнијих био и Миодраг Терзић Пиле. Већ тада се одвајао необичним талентом. Миодраг Терзић Пиле у раној младости је напустио Ужице и отишао у Београд на школовање. Вратиће се Ужице и са својим искуством ће дати велики допринос “игри између две капије” у родном Ужицу.
“Е, онда се фудбал није играо као данас, ја сам играо на месту халфа. Играли смо велики број утакмица у Ужицу и ближој околини. На свакој утакмици смо се својски злагали да би се на неки начин одужили верној публици, која је умела да нас бодри и драж победе пренесе на цео град. Међутим, та иста публика је умела да се неспортски понесе према гостима, Дешавало се да нам крене. У таквим сутуацијама је био довољан и најбезазленији старт противника на нашег играча, па да публика утрчи на незаштићени терен и на свој начин решава неспоразуме”, сећао се Момчило Момо Гукић, један од првих ужичких фудбалера, члан првог ужичког лопташког клуба “Златибор“. Чика Момо је отац Блажа Гукића спорсог радника, некадашњег директора ужичке Хале спортова. Ми, деца из педесетих, смо га запамтили као доброга чика Мома, који је пуштао први дечији рингишпил. Ту на тада празном ограђеном дечијем игралишту, где је данас паркинг Робне куће “Београд”, где су се педесетих година 20. века одржавале “Дечије недеље”.
Негде у другој половини друге деценије двадесетог века, појавила се у Ужицу прва права фудбалска лопта. Ко је донео рече 2004. тада најстарији рођени Ужичанин деведесеттрогодишња старина Јово Росић: “Кафеџија Марко Селаковић имао је кафану до некадашњег Касапчића моста. Ту се налазило и некадашње ужичко вашериште. Памтим, да су његов син Миле, звани Жујо, и брат му Илија, донели прву фудбалску лопту у Ужице, из Француске. Тада је основан лоптачки клуб “Златибор”, нешто касније је основан „Ера“, а затим и „Раднички“.
Постоје и друга сећања и највероватније то са првом ужичком “лоптачом” има везе са Венцеславом Кинцлом, ужичким Чехом, који је као млад човек био главни мајстор у ужичкој Хидроцентрали и Ткачници. Дуго је био и непрелазни бек и највероватније први ужички фудбалски ас. Шта каже сећање о Кинцлу?
“Милка Крка удала се за биће првог ужичког фудбалера чеха Венцла, који је радио у био један од најбољих мајстора за све врсте електричних мотора у том времену, када је сналажљивост била најважнија. Венцл је, на пример, када остане без разводних кутија, користио орахове љуске.”
