Ужичани су током Ужичке републике запамтили дечака партизана, Славољуба Ковића. Прво је био курир и стражар, да би затим почео да прaви бомбе, поправља оружје у партизанској фабрици у Трезорима и да шије одела старијим борцима при сеоској чети мачванског партизанског одреда. Након слома Ужичке републике, успеха Прве непријатељске офанзиве, допао је заробљеништва децембра 1941. године. Немци су га заробили на Церу, у селу Милини, а потом га одвели у логор Забран код Шапца.
Мајка Милица и сестра Олга су за то дознале, покушале да га извуку за новац преко једног фолксдојчера који се тиме бавио, али им је он рекао да ништа за њега не може да уради, јер је Слава био пркосан према иследницима, јер их је стално псовао, ругао им се, па је био одређен за стрељање. Он је трпео и поносито викао да се борио против Немаца. Такође је, по речима оног фолксдојчера, викао: “Туците, убијте, победа је наша!”. Иако ситан и слаб, херојски се држао и није одао ниједно једино партизанско име, премда их је знао много. Љотићевци су му зато ножем у чело урезали звезду, крваву звезду петокраку. Стрељан је 10. јануара 1942. године, неких осам месеци пре него што ће постати пунолетан. Поред његовог имена иследник је записао: “Признао је само да је учествовао у борбама против Немаца. Неће да каже ко му је дао пушку и муницију. Ништа више неће да призна. Партија прва”. Ово последње значи: за стрељање.
Његова је прича након рата заборављена у мору сличних прича, али је фотографија коју видите откривена у архиви логора Забран. Одмах је почела да привлачи голему пажњу јавности, али се није знало ко је дечак на њој. Коначно, крајем седамдесетих година, откривен је његов идентитет: седамнаестогодишњи Славољуб Слава Ковић, млади партизан, којем су љотићевци ножем урезали звезду петокраку на чело, јер је трпео мучење, а да није одао ниједно име. Стрељан је јануара 1942. године.
Тада се појавио предлог да се Слава прогласи за народног хероја, а у Јабуци код Пријепоља, у оквиру Меморијалног комплекса “Бошко Буха” (њих су двојица били саборци у Мачванском одреду), подигнута му је спомен-биста (рад вајарке Дринке Радовановић). Љубивоје Ршумовић написао му је песму “Поема о ћутању”.
Његово име данас у Богатићу носе једна улица и вртић, испред којег је још једна његова спомен-биста. По сведочењу његових школских другова био је добар, скроман, дружељубив дечак, који је, иако бедан, са другарима делио последњи залогај.
