Место где су Ужичани први пут почели да купују књиге био је дућан који је био наспрем општинске суднице на Слануши. Био је у власништву познатог ужичког трговаца на велико руја и памука Илија Неранџића, родом из Херцеговине. Он је започео продају књига 1845. године, јер је био велики борац за народно просвећивање. У Ужицу је важио за часног човека.
Када је започео са продајом књига, запослио је Милана Матковића из Рудина код Никшића, кога му је препоручио земљак ћурчија Саво Поповић. Милан је био веома млад, рођен 1826. године, код Неранџића се образовао и изучио занат. За Неранића је био много више него радник, радио је за њега све до Илијине смрти 1869. године.
Затим је, уз друге трговачке послове наслеђене од Илије Неранџића, отворио књижару 1870. године као овлашћени државни књижар и био један међу првима који је продаво књиге државне штампарије. Брзо је се обогатио, као и Неранџић. Био је поштован у ужичком крају и биран за одборника у Општини и посланика у Скупштини краљевине Србије. Како је навео Петар Јовановић у својој књизи „Српско књижарство“, објављеној 1997. године, пазио је да му рафови у књижари буду постављани да се тражена књига брзо уочи. Књиге коричене тврдим повезом ређао је усправно, док су оне са меким повезом биле положене да се не оштете.
Као и Илија Неранџић није се женио, исто је био племент човек, волео децу, помагао је сиротињу са много деце… Умро је 1901. године. Сахрањен је на гробљу на Доварју. Као и Неранџић никада није изгубио везе са Херцеговином. Ужичке Ере, Херцеговце, који су се доселили, би и новчано помагао док не започну сопствене послове.
