„Ужичанин Драгош Вајовић звани Рипида, утемељитељ је спорског пливања у Ужицу. Због њега је у пројект ужичке плаже Војо Бојовић убацио пливалиште које није било предвиђено. Драгошев отац, професор Васко Ваоевић, да би популарисао пливање у Ужицу, најпре због најбољег пливача сина Драгоша, одмах после рата купио је сав потребан материјал: даске, конопце, мреже, пливачи су сами изградили пливачке стазе. Простор се лако адаптирао у игралиште за ватерполо.“ Проф. Влајко Ковачевић.
Ужице је одувек имало добре пливаче, Ђетиња је била пуна вирова и бетонских брана које су Ужичани користили за пливање. Примењивала су се два стила – мушки и женски. Године 1940. дошао је из Новога Сада неки Никола, нажалост савременици су му заборавили презиме, он је Ужичанима показао како изгледа спорско пливање и одржао прве тренинге. Током рата, пливачки клуб није радио, али су се пливачи окупљали на местима скровитим од Немачких војника и онако, за свој грош, тренирали. После рата се на основу тих тренинга и инцијативе омладинаца и омладинки формирао Ужички пливачки клуб где су били: Бране Ћеловић, Боре Костић, Миломир Прокић, Милорад Благојевић- Шпалер, Миле Костић, Драгиша Драшкић, Бранко Поповић, Олга Поповић – Сека, Милена Пајевић, Душа Јевтић, Часлав Јехличка, Влајко Ковачевић, Лале Николић и Душка Марковић. Одмах после рата је, негде у јуну месецу, близу старе централе, код данашњег плавог моста на Ђетињи, направљено пливалиште. На том пливалишту одржано је прво градско такмичење почетком августа месеца 1945. године. Поред поменутих пливача учествовали су и многи други.
Ужички пливачки клуб је прерастао у пливачку секцију Спортског друштва „Слобода“. Након формирања те секције истог месеца је одржано такмичење између „Црвене звезде“ и „Слободе“. Такмичење је одржано у вечерњим сатима под рефлекторима позајмљеним од позоришта. Такмичење је завршено резултатом 38 : 32 бода за „Црвену Звезду“, али захваљујући углавном женским дисциплинама, у мушким су углавном равноправни са „Звездом“. На такмичењу су се нарочито истакли пливачи Драгош Вајовић, Светозар Остојић, Бране Ћеловић, браћа Жико и Малац Станковић, Бране Николић, Вуле Остојић, Олга Поповић Сека и Душанка Мирковић. Након тог сусрета, на основу својих резултата, изабрани су да иду на првенство Србије које се одржало на базену, који се тада налазио између Савезне скупштине и Поште бр 1. Поред Драгоша Вајовића, на такмичењу су из Ужица били Светозар Остојић и Олга Поповић Сека. На такмичењу су Вајевић и Остојић победили у својим дисциплинама – 100 односно 200 метара краул. Сека Поповић је била друга после Мише Станојеве, тадашње балканске рекордерке.
На основу тих резултата сво троје Ужичана је ушло у репрезентацију Србије за предстојеће такмичење, првенство Југославије, које се одржало у Љубљани у септембру 1945. године. На том првенству су учествовали тимови република, а армија је имала своју посебну екипу. Троје Ужичана у екипи Србије је забележило добар резултат. То је било за њих последње такмичење у тој години, а догодине је одржано прво градско, а потом и омладинско првенство Србије у новосаграђеном дрвеном пливалишту. На том првенству су Ужичани у скоро свим дисциплинама освојили прва места. Градска такмичења су обично имала преко 100 учесника, а сва је, са природних трибина око гледалишта, посматрао велики број гледалаца, просечно 1500. 1947. године ужички пливачи нису имали новца да оду на првенство Србије у Сенти, па су одржали градско такмчење. Интересантно је да су поједини такмичари имали боље резултате од оних који су постизани у Сенти на првенству Србије. На међуклупским такмичењима Ужичани су редовно побеђивали.
У периоду од 1948. до 1951, пливачка активност Ужичана опада из оправданих разлога јер су организатори и инцијатори били одсутни. Уствари, то се поклопило са Драгошевим одласком на студије у Београд.
Од 1951. до 1964. године Ужичани су се углавном базирали на такмичења у оквиру уже Србије. Одржано је низ међуклупских сусрета, редовно су одржавана градска првенства и популарисан је ватерполо. Поред раније набројаних ту су се истакли и следећи пливачи: Душан Станковић, Драгош Суботић, Милијан Цвијовић, Бобан Јеевтић, Бране Селаковић – Хумро, Михајло Јевремовић, Здравко Ковачевић, Велибор Бешлић, Милош Зечевић, Браћа Стефановић, Милован Божић, Вајовић и други у у свему је много помогао први ужички дифовац професор Влајко Ковачевић.
Кроз ужички пливачки клуб је за све ово време прошло више од 1300 такмичара и велики број нерегистрованих. У то време скоро сваки млађи Ужичанин је знао све стилове спорког пливања, док данас то није случај. Ужице је тада био административни центар уже Србије која је тада била подељена на 4 зоне. У зони чији је носилац било Ужице су се такмичили сви клубови из уже Србије. Ишли су на такмичења у Крагујевац, Краљево, Чачак, Ниш праћени верним навијачима. Драгош је са руководствима градова у којима су се такмичили размењивао искуства, јер су сви ти градови имали базене. Нажалост у Ужицу због неразумевања тадашњег општинског руковоства, Драгош није успео да се избори ни за изградњу обичног пливалишта на Ђетињи, а камоли зимског базена. Ужице је у то време било испред Бечеја, који је током деведесетих година 20. века био у врху пливања и ватерпола, захваљујући разумевању градских структура.
Стагнација пливачког спорта у Ужицу је почела кад је већина других градова изградила базене. Тако су обезбедили дуже тренинге, у тадашњим условима није било могуће остварити боље резултате, у хладној Ђетињи са двадесетак летњих тренинга. Тако је изградња базена остала за далеку будућност. Ипак, Ужице је упутило седморицу студената ДИФ-а да специјализирају пливање. Сви су се вратили у Ужице, али није било услова да развијају пливачке спортове. Ипак, негде 1955. године, штафета у саставу: Станковић, Цвијовић, Јевтић и Вајовић поставила је рекорд Србије на 4х50 метара.
