Драгош је рођен у Ужицу 1929. Године. Био је машински инжињер. Ипак, првенствено је био спортиста, који је уздигао пливачки спорт у Ужицу. После ужичке Гимназије, затим факултета у Београду, вратио се Ужице и у њему провео цео живот.
Као гимназијалац био је инструктор моделарства, падобранац и летач једриличар. Као студент био је победник у скијању Београдског униварзитета на Копаонику 1949. године. Оснивач је првог ужичког пливачког и ватерполо тима. Важио је за најбољег пливача и скакача. На његову инцијативу, млади Ужичани су направили педесетих година прво пливалиште са кесонима и обележеним стазама, ту испод прве хидро цeнтрале под градом. Кад је градио плажу, Војо Бојовић је због Драгоша у пројект убацио “пливачки”, на коме су одржавана такмичења и ватерполо утакмице.
У зрелијим годинама, Драгош је био заљубљеник брзина – возио је моторцикле и аутомобиле и уживао углед познатог рели возача. Његове машине су достизале максималне брзине и кад се није такмичио. Био је организатор првих градских мото-трка и оснивач центра за обуку возача.
Од 1960. до 1970. био је један од директора у “Првом партизану”. Специјализовао се за технолошки процес синтеровања у Шведској, који је увео у производњу “Првог партизана”. Потом се бавио пројектовањем грејања за новосадску фирми “ИАТЕ”, са којом је изводио радове у ужичком крају, а затим је у оквиру саобрачајног предузећа “Ракета” отворио фирму “Иате план”. Био је добар организатор и руководилац, који је у свему што је радио тражио максимум.
Умро је 1999. испраћен са великим пијатетом од Ужичана. Остале су му две неостварене жеље – израда затвореног пливачког базена и градске топлане.
Био је велики пријатељ мога оца Влајка, првог ужичког дифовца, тако су остале ове три фотографије послератне плаже, “Драгошевог пливалишта”, пре изградње данашње плаже о коме је највише бринуо Драгош, као и његова фотографија из тих дана (Драгош у средини).
