Prva užička plivačka takmičenja i plivači

31

„Užičanin Dragoš Vajović zvani Ripida, utemeljitelj je sporskog plivanja u Užicu. Zbog njega je u projekt užičke plaže Vojo Bojović ubacio plivalište koje nije bilo predviđeno. Dragošev otac, profesor Vasko Vaoević, da bi popularisao plivanje u Užicu, najpre zbog najboljeg plivača sina Dragoša, odmah posle rata kupio je sav potreban materijal: daske, konopce, mreže, plivači su sami izgradili plivačke staze. Prostor se lako adaptirao u igralište za vaterpolo.“ Prof. Vlajko Kovačević.

Rođaci Vajko i Đoko na plivanju na Maloj brani, posebna perspektiva
Rođaci Vajko i Đoko na plivanju na Maloj brani, posebna perspektiva

Užice je oduvek imalo dobre plivače, Đetinja je bila puna virova i betonskih brana koje su Užičani koristili za plivanje. Primenjivala su se dva stila – muški i ženski. Godine 1940. došao je iz Novoga Sada neki Nikola, nažalost savremenici su mu zaboravili prezime, on je Užičanima pokazao kako izgleda sporsko plivanje i održao prve treninge. Tokom rata, plivački klub nije radio, ali su se plivači okupljali na mestima skrovitim od Nemačkih vojnika i onako, za svoj groš, trenirali. Posle rata se na osnovu tih treninga i incijative omladinaca i omladinki formirao Užički plivački klub gde su bili: Brane Ćelović, Bore Kostić, Milomir Prokić, Milorad Blagojević- Špaler, Mile Kostić, Dragiša Draškić, Branko Popović, Olga Popović – Seka, Milena Pajević, Duša Jevtić, Časlav Jehlička, Vlajko Kovačević, Lale Nikolić i Duška Marković. Odmah posle rata je, negde u junu mesecu, blizu stare centrale, kod današnjeg plavog mosta na Đetinji, napravljeno plivalište. Na tom plivalištu održano je prvo gradsko takmičenje početkom avgusta meseca 1945. godine. Pored pomenutih plivača učestvovali su i mnogi drugi.

Užički plivački klub je prerastao u plivačku sekciju Sportskog društva „Sloboda“. Nakon formiranja te sekcije istog meseca je održano takmičenje između „Crvene zvezde“ i „Slobode“. Takmičenje je održano u večernjim satima pod reflektorima pozajmljenim od pozorišta. Takmičenje je završeno rezultatom 38 : 32 boda za „Crvenu Zvezdu“, ali zahvaljujući uglavnom ženskim disciplinama, u muškim su uglavnom ravnopravni sa „Zvezdom“. Na takmičenju su se naročito istakli plivači Dragoš Vajović, Svetozar Ostojić, Brane Ćelović, braća Žiko i Malac Stanković, Brane Nikolić, Vule Ostojić, Olga Popović Seka i Dušanka Mirković. Nakon tog susreta, na osnovu svojih rezultata, izabrani su da idu na prvenstvo Srbije koje se održalo na bazenu, koji se tada nalazio između Savezne skupštine i Pošte br 1. Pored Dragoša Vajovića, na takmičenju su iz Užica bili Svetozar Ostojić i Olga Popović Seka. Na takmičenju su Vajević i Ostojić pobedili u svojim disciplinama – 100 odnosno 200 metara kraul. Seka Popović je bila druga posle Miše Stanojeve, tadašnje balkanske rekorderke.

Drveno plivalište kod stare centrale 1955.god.
Drveno plivalište kod stare centrale 1955.god.

Na osnovu tih rezultata svo troje Užičana je ušlo u reprezentaciju Srbije za predstojeće takmičenje, prvenstvo Jugoslavije, koje se održalo u Ljubljani u septembru 1945. godine. Na tom prvenstvu su učestvovali timovi republika, a armija je imala svoju posebnu ekipu. Troje Užičana u ekipi Srbije je zabeležilo dobar rezultat. To je bilo za njih poslednje takmičenje u toj godini, a dogodine je održano prvo gradsko, a potom i omladinsko prvenstvo Srbije u novosagrađenom drvenom plivalištu. Na tom prvenstvu su Užičani u skoro svim disciplinama osvojili prva mesta. Gradska takmičenja su obično imala preko 100 učesnika, a sva je, sa prirodnih tribina oko gledališta, posmatrao veliki broj gledalaca, prosečno 1500. 1947. godine užički plivači nisu imali novca da odu na prvenstvo Srbije u Senti, pa su održali gradsko takmčenje. Interesantno je da su pojedini takmičari imali bolje rezultate od onih koji su postizani u Senti na prvenstvu Srbije. Na međuklupskim takmičenjima Užičani su redovno pobeđivali.

U periodu od 1948. do 1951, plivačka aktivnost Užičana opada iz opravdanih razloga jer su organizatori i incijatori bili odsutni. Ustvari, to se poklopilo sa Dragoševim odlaskom na studije u Beograd.

Od 1951. do 1964. godine Užičani su se uglavnom bazirali na takmičenja u okviru uže Srbije. Održano je niz međuklupskih susreta, redovno su održavana gradska prvenstva i popularisan je vaterpolo. Pored ranije nabrojanih tu su se istakli i sledeći plivači: Dušan Stanković, Dragoš Subotić, Milijan Cvijović, Boban Jeevtić, Brane Selaković – Humro, Mihajlo Jevremović, Zdravko Kovačević, Velibor Bešlić, Miloš Zečević, Braća Stefanović, Milovan Božić, Vajović i drugi u u svemu je mnogo pomogao prvi užički difovac profesor Vlajko Kovačević.

Užičani su bili nerazdvojni od svoje prelepe male reke, sve dok je nisu zagadili
Užičani su bili nerazdvojni od svoje prelepe male reke, sve dok je nisu zagadili

Kroz užički plivački klub je za sve ovo vreme prošlo više od 1300 takmičara i veliki broj neregistrovanih. U to vreme skoro svaki mlađi Užičanin je znao sve stilove sporkog plivanja, dok danas to nije slučaj. Užice je tada bio administrativni centar uže Srbije koja je tada bila podeljena na 4 zone. U zoni čiji je nosilac bilo Užice su se takmičili svi klubovi iz uže Srbije. Išli su na takmičenja u Kragujevac, Kraljevo, Čačak, Niš praćeni vernim navijačima. Dragoš je sa rukovodstvima gradova u kojima su se takmičili razmenjivao iskustva, jer su svi ti gradovi imali bazene. Nažalost u Užicu zbog nerazumevanja tadašnjeg opštinskog rukovostva, Dragoš nije uspeo da se izbori ni za izgradnju običnog plivališta na Đetinji, a kamoli zimskog bazena. Užice je u to vreme bilo ispred Bečeja, koji je tokom devedesetih godina 20. veka bio u vrhu plivanja i vaterpola, zahvaljujući razumevanju gradskih struktura.

Stagnacija plivačkog sporta u Užicu je počela kad je većina drugih gradova izgradila bazene. Tako su obezbedili duže treninge, u tadašnjim uslovima nije bilo moguće ostvariti bolje rezultate, u hladnoj Đetinji sa dvadesetak letnjih treninga. Tako je izgradnja bazena ostala za daleku budućnost. Ipak, Užice je uputilo sedmoricu studenata DIF-a da specijaliziraju plivanje. Svi su se vratili u Užice, ali nije bilo uslova da razvijaju plivačke sportove. Ipak, negde 1955. godine, štafeta u sastavu: Stanković, Cvijović, Jevtić i Vajović postavila je rekord Srbije na 4h50 metara.