Prvi autobus izgledao je kao ovaj na fotografiji. Jedan od prvih saobraćao je između Požege – Kosjerića – Arilja, što piše na njemu na priloženoj fotografiji.
U Užicu je prvi autobus kupio Živko Vučičević, sin Mihajla zvanog Gulivrn. Pre toga je imao automobil koji je imao drvene bandaže i pune gume. Kad je doterao autobus marke “Ford”, u Užicu je čaršija brujala danima od iznenađenja i radoznalosti. Živko bi svakoga dana prvo sačekao putnički voz iz Beograda. Kad uđu putnici kretao je prema Čajetini i Kraljevim vodama.
Najradije je stajao na stanici u Mačkatu pred kafanom svoga pobratima Radenka Kurćubića. Put prema Zlatiboru je bio makadamski širok tri metra, pa se svaki čas autobus morao zaustavljati da bi se mimoišao sa stočnim zapregama rabadžija, katrandžija i kiridžija.
Autobus je imao 18 sedišta i konduktera Blagoja Petrovića, zvanog Kalajdžija. Zadnja stanica je bila kod nekadašnjeg hotela, koji se nalazio 20 metara iznad današnjeg jezera. Godine 1933, baš kada je ispred pošte preuzimao pošiljke i krenuo u autobus, pokosio ga je srčani udar. Posle Živkove smrti ovu liniju je preuzeo njegov ortak Savo Radović. Autobus je garažiran kod kafane “Top” Neđa Radovića (gde je danas Dom zdravlja), do koje je bila pekara i dve Savove garaže.
Kasnije je bilo još vlasnika autobusa. Jedan je imao Naumović, koji je polazio od Đenića kafane koja se nalazila 30 metara od nekadašnje prodavnice “Kristal” u bloku “Zlatibor”. Tu je bila i kuća Vukosavljevića, do nje berbernica Jova Vlauce. Đenića kafana je imala i štale u koje su gosti mogli da ostave svoja tegleća grla. Jedno od polazišta je bilo i ispred kafane “Car Dušan”, Dobra i Mila Šmakića, preko puta nekadašnje prodavnice “Obnova”.
Radovan Perišić Muto je imao je dva lepa autobusa i četiri taksi vozila. Držao je liniju prema Kosjeriću i Bajinoj Bašti, sa ortakom Dragom Murićem. Polazište je bilo kod “Šanjove kafane”, u Troičkoj ulici ili prko puta Saborne crkve, odnosno od sadašnjeg Učiteljskog fakulteta, gde je “Muto” imao garaže. Kod njega je vozio i neki Jole Rogić. Tu je šegrtovao Zdravko, sin Živka Vučićevića, vlasnika prvog užičkog autobusa. Mnogo godina kasnije se sećao da je, kada su Nemci ulazili u Užice 1941, spavao u njegovom autobusu i da su ga probudili pucnji, kada je tu ispred komande i crkve major Svetomir Dolić ubio prvoga nemačkog vojnika u Užicu.
Nekada je šoferski posao bio isključivo muški. Jedino je Rada Todorvić, poznatija kao “Rada Šoferka”, vozila snažnije i veće automobile. Tokom šezdesetih godina je doživela je širu popularnost, kao vozač u užičkoj “Raketi” i bila uvod u priču da su žene bolji vozači od muškaraca.
