Први аутобус изгледао је као овај на фотографији. Један од првих саобраћао је између Пожеге – Косјерића – Ариља, што пише на њему на приложеној фотографији.
У Ужицу је први аутобус купио Живко Вучичевић, син Михајла званог Гуливрн. Пре тога је имао аутомобил који је имао дрвене бандаже и пуне гуме. Кад је дотерао аутобус марке “Форд”, у Ужицу је чаршија брујала данима од изненађења и радозналости. Живко би свакога дана прво сачекао путнички воз из Београда. Кад уђу путници кретао је према Чајетини и Краљевим водама.
Најрадије је стајао на станици у Мачкату пред кафаном свога побратима Раденка Курћубића. Пут према Златибору је био макадамски широк три метра, па се сваки час аутобус морао заустављати да би се мимоишао са сточним запрегама рабаџија, катранџија и кириџија.
Аутобус је имао 18 седишта и кондуктера Благоја Петровића, званог Калајџија. Задња станица је била код некадашњег хотела, који се налазио 20 метара изнад данашњег језера. Године 1933, баш када је испред поште преузимао пошиљке и кренуо у аутобус, покосио га је срчани удар. После Живкове смрти ову линију је преузео његов ортак Саво Радовић. Аутобус је гаражиран код кафане “Топ” Неђа Радовића (где је данас Дом здравља), до које је била пекара и две Савове гараже.
Касније је било још власника аутобуса. Један је имао Наумовић, који је полазио од Ђенића кафане која се налазила 30 метара од некадашње продавнице “Кристал” у блоку “Златибор”. Ту је била и кућа Вукосављевића, до ње берберница Јова Влауце. Ђенића кафана је имала и штале у које су гости могли да оставе своја теглећа грла. Једно од полазишта је било и испред кафане “Цар Душан”, Добра и Мила Шмакића, преко пута некадашње продавнице “Обнова”.
Радован Перишић Муто је имао је два лепа аутобуса и четири такси возила. Држао је линију према Косјерићу и Бајиној Башти, са ортаком Драгом Мурићем. Полазиште је било код “Шањове кафане”, у Троичкој улици или прко пута Саборне цркве, односно од садашњег Учитељског факултета, где је “Муто” имао гараже. Код њега је возио и неки Јоле Рогић. Ту је шегртовао Здравко, син Живка Вучићевића, власника првог ужичког аутобуса. Много година касније се сећао да је, када су Немци улазили у Ужице 1941, спавао у његовом аутобусу и да су га пробудили пуцњи, када је ту испред команде и цркве мајор Светомир Долић убио првога немачког војника у Ужицу.
Некада је шоферски посао био искључиво мушки. Једино је Рада Тодорвић, познатија као “Рада Шоферка”, возила снажније и веће аутомобиле. Током шездесетих година је доживела је ширу популарност, као возач у ужичкој “Ракети” и била увод у причу да су жене бољи возачи од мушкараца.
