Ni danas ne mogu da se oslobodim nostalgije, i danas me proganjaju prijatna sećanja… Bi to sedamdeset i treće, napunio tek 18. godina i izvadio ličnu kartu i pasoš. Leto, dosadilo mi u Užicu. Obiđem silne tetke i stričeve i ostale potencijalne donatore, odem do na Zlatibor do vikendice da priupitam oca Vlajka za neku kintu, šta će, da mi, ali odloži i neke radove na vikendici. Sav ponosan što imam crveni pasoš, stavim ga u džep iako ću samo do Gradske, da potražim ortaka za stopiranje na more. Hipici nisu bili zaiteresovani, njima bilo lepo i na Rajskim te godine. Ali drugar Zvonko iz Gimnazije bi zainteresovan. Njegov otac je iz Kutine, služio vojsku u Užicu, gde se zaljubio u njegovu majku Radmilu. Ljubav na prvi pogled i tako naprave Zvonka. Venčali su se i živeli u Kutini, ali učiteljica Radmila nije mogla bez Užica, razvede se i vrati se sa sve Zvonkom. Otac ko otac, osetljiv prema sinu, telegramski posla novac za letnju stopersku avanturu.
Jutro, biće da je bilo oko 5, tek se zora nazire. Sa Zvonkom stopiram na mostu koji je danas tu kod Javne garaže. Tada je ispred njega bila železnička rampa zbog ćirine pruge, a od nje stotinak metra niže Železnička stanica. Zvonko me slikao sa nekim razdrndanim fotoaparatom „Smena 8“, ali mi je drago što imam i tu lošu fotografiju. Ubrzo nam se stop smučio i kao i svi osamnestogodišnjaci za nekoliko minuta promenimo plan. Nećemo u Petrovac na moru, nego ćemo ćirom u Sarajevo, a odatle opet ćirom u Dubrovnik. Što se tiče nas dvojice, stigli smo na ćirinu stanicu u Sarajevu “Bistrik” i odatle stigli u Dubrovnik. Bilo je nezaboravno, poheftano sa raznim avanturama, upoznali smo mnogo ljudi i prelepih devojaka. Zatim je Zvonko u telefonskom razgovoru s majkom saznao da mu je neko od rodbine umro i majka je naredila da se odmah vrati Užice, a ja sam ostao. Uglavnom zahvaljujući crvenom pasošu i tome što sam umeo da popravljam radioaparate itd, sam se našao u Dubrovniku, zatim otišao stopom u Sloveniju. Obišao muzeje u Ljubljani, a potom otišao u Kopar, u nameri da upoznam rok grupu “Kameleoni”. Tu sam želju i ostvario i odatle otišao u Veneciju. Zatim u Beč, a odatle vozom u Budimpeštu i posle dva meseca se iz Beograda ćirom vratio u Užice. To je bila moja najveća životna avantura, koja nije imala većih problema, sve zahvaljujući tom crvenom jugoslovenskom pasošu.
Iduće godine smo išli stopom u Petrovac na moru, onako hipi čoporativno i kampovali u mestu Pečurice na obali mora, između Bara i Ulcinja. A taj voz “Ćiro” je bio voz koji je obeležio život Užicu od 1912. godine, doneo progres i povezao nas sa “Jevropom”. Obeležio je i vreme Užicu u mom detistvu i mladosti. Šištanje parnih lokomotiva i kloparanje drvenih klupa putničkih vagona su bile one stvari po kojima stariji Užičani i dan danas pamte vožnju ćirom. Do danas je ostalo nekoliko sačuvano parnih lokomotiva koje su nekada tutnjale uglavnom prugom od Užica do Sarajeva i dalje, a jedna vuče turističkog Ćiru na mokrogorskoj železničkoj osmici. Jedna je izložena ispred stare želizničke stanice, danas restorana „Ćira“.
