Ни данас не могу да се ослободим носталгије, и данас ме прогањају пријатна сећања… Би то седамдесет и треће, напунио тек 18. година и извадио личну карту и пасош. Лето, досадило ми у Ужицу. Обиђем силне тетке и стричеве и остале потенцијалне донаторе, одем до на Златибор до викендице да приупитам оца Влајка за неку кинту, шта ће, да ми, али одложи и неке радове на викендици. Сав поносан што имам црвени пасош, ставим га у џеп иако ћу само до Градске, да потражим ортака за стопирање на море. Хипици нису били заитересовани, њима било лепо и на Рајским те године. Али другар Звонко из Гимназије би заинтересован. Његов отац је из Кутине, служио војску у Ужицу, где се заљубио у његову мајку Радмилу. Љубав на први поглед и тако направе Звонка. Венчали су се и живели у Кутини, али учитељица Радмила није могла без Ужица, разведе се и врати се са све Звонком. Отац ко отац, осетљив према сину, телеграмски посла новац за летњу стоперску авантуру.
Јутро, биће да је било око 5, тек се зора назире. Са Звонком стопирам на мосту који је данас ту код Јавне гараже. Тада је испред њега била железничка рампа због ћирине пруге, а од ње стотинак метра ниже Железничка станица. Звонко ме сликао са неким раздрнданим фотоапаратом „Смена 8“, али ми је драго што имам и ту лошу фотографију. Убрзо нам се стоп смучио и као и сви осамнестогодишњаци за неколико минута променимо план. Нећемо у Петровац на мору, него ћемо ћиром у Сарајево, а одатле опет ћиром у Дубровник. Што се тиче нас двојице, стигли смо на ћирину станицу у Сарајеву “Бистрик” и одатле стигли у Дубровник. Било је незаборавно, похефтано са разним авантурама, упознали смо много људи и прелепих девојака. Затим је Звонко у телефонском разговору с мајком сазнао да му је неко од родбине умро и мајка је наредила да се одмах врати Ужице, а ја сам остао. Углавном захваљујући црвеном пасошу и томе што сам умео да поправљам радиоапарате итд, сам се нашао у Дубровнику, затим отишао стопом у Словенију. Обишао музеје у Љубљани, а потом отишао у Копар, у намери да упознам рок групу “Камелеони”. Ту сам жељу и остварио и одатле отишао у Венецију. Затим у Беч, а одатле возом у Будимпешту и после два месеца се из Београда ћиром вратио у Ужице. То је била моја највећа животна авантура, која није имала већих проблема, све захваљујући том црвеном југословенском пасошу.
Идуће године смо ишли стопом у Петровац на мору, онако хипи чопоративно и камповали у месту Печурице на обали мора, између Бара и Улциња. А тај воз “Ћиро” је био воз који је обележио живот Ужицу од 1912. године, донео прогрес и повезао нас са “Јевропом”. Обележио је и време Ужицу у мом детиству и младости. Шиштање парних локомотива и клопарање дрвених клупа путничких вагона су биле оне ствари по којима старији Ужичани и дан данас памте вожњу ћиром. До данас је остало неколико сачувано парних локомотива које су некада тутњале углавном пругом од Ужица до Сарајева и даље, а једна вуче туристичког Ћиру на мокрогорској железничкој осмици. Једна је изложена испред старе желизничке станице, данас ресторана „Ћира“.
