У другој половини деветнаестог века највише употребљаван музички иструмент је била свирала (фрула). Уз њу се се најчешће играла кола. На избор свирале су посебно пазили, добра свирала је била и украс, а и задовољство свирачево, па се украшавала орнаментима, оловом и калајем, или су се жлебови по њој испуњавали жутом жицом. Двојенице су биле за свирање народних елегичних мотива, на њих се најчешће свирало кад се иде уз воловска кола, често ноћу. Већина је умела да свира фрулу, неки боље неки лошије, али није било неких фрулаша за које се народ отимао.
Са гуслама је сасвим друга прича. Гусле су биле ређе и могле су се наћи у кућама у којима се одржао обучај певања јуначких песама. Уз гусле се певало на скуповима, када су се славиле славе, свадбе и за време других гозби, али и пред члановима породице. Певало се о Марку Краљевићу, Бановић Страхињи, Бошку Југовићу… Њихови ликови су служили као узори храбрости, пожртвованости и родољубља. За време хладних зима, у општој доколици, по златиборским колибама и деца су учила да певају уз гусле. Приказани цртеж из 1862. године путописца Каница показују како се “гуслало” Ужицу у то време.
Захваљујући гусларима сачувано је много тога из српске историје. Гусле су биле подједнако омиљене како у селу тако и у граду: “У окружној вароши Ужицу, осим две – три господске каване, у свим осталим мало је проћи које мразовито вече бес гуслања. Тад су дотичне кафане дупке пуне, а кад се зна да ће певати какав познатији гуслар, онда, просто, не можеш да добијеш место у тој кавани. Седи се на прозорима, столовима, па и по поду.” Записао је Сретен А. Поповић, професор ужичке Гимназије од 1883. до 1888. године. Добри гуслари су уживали посебан углед код народа. На скуповима су добијали боља места, када би се певач машио гусала ту би настајала тишина. Гуслари су били скромни људи и никада се нису хвалили својим гусларким вештинама, када се тражио најбољи, место би препуштали једни другима. Већина их је била неписмена, а они који су били писмени више су се ослањали на своје памћење, него на своју писменост. Посебни гуслари су били они који су живели од певања уз гусле.
Ко су били први ужички популарни “музиканти”? Поповић пише: “То су они кукавни сиротани, што са гуслама у руци, а вођени тужним очима, потуцају од немила до недрага. То су слепци, који редовно посећују вашере и саборе, те са песмом својом побуђују милосрђе за кору хлеба. Они су у неку руку, жива архива народна, они су неуморни трудбеници, што са песмом и гуслама живо распирују свети пламен родољубља, причајући народу који се око њих у гомилама купи о некадашњој слави и величини српској. Певачи су необично бистри и необично памтљиви. Правом је певачу довољно, да само једном чују песму, па је у стању да је одмах утуви. Многи су у стању да импровизују песму након испричаног догађаја, какав је био ужички механџија с Доварја, Милисав Трипковић Клемпо. Међу бројним певачима које сам слушао у Ужицу, Милисав по свом дару и својој вештини заузима прво место, ванредно је бистар, нека му ко исприча догађај, он ће га одмах, са невероватном брзином и лакоћом, прелити у песму.“
Најомиљенији ужички гуслари, сем Милисава Трипковића Клемпа, били су од јаворских ратова па до краја деветнестог века: Јаћим Вуксановић, који је дошао из Херцеговине, Маринко Леовац, Митар Мојићевић, Милан Игњатовић Ћебић, Јован Стојановић из Мачката. Учитељи Васа Лукућ (учитељ Димитрија Туцовића) и Јеврем Чакаревић, Симо Лојаница, попови Јован и Јеврем Туцовић (отац Димитрија Туцовића, који је пре него је постао поп, био учитељ у Карану), Спиридон Варница, Средоје Обрадовић, Петар Кокић, Миладин Савовић, Лазо Селаковић из Сјеништа, Илија Дрндар, Марко Панић. Било је и дечака, од којих се издвајао Манојло Кнежевић. Један од последњих популарних ужишких гуслара био је ужишки сликар чији је легат у ужичком музеју, академски сликар Михало Миловановић.
Немачки путописац Каниц је на самом почетку седамдесетих година деветнаестог века видео како се Ужичани забављају уз гусле у Ужицу на месту која се звала “Народна башта”, у чијем првом делу је присуствовао једној свадби, али убрзо је његову пажњу привукао гуслар и његова публика:
“Далеко романтичнији и поетичнији призор од ове свадбе указао ми се призор у другом делу баште. Тамо је седео један распод (гуслар) и певао једну од оних јуначких песама које славе и жале сјај и пад српскога царства. Те песме су настале у народу и због тога су столећима очуване у његовом сећању.” Каже Каниц, “форма и начин целе српске народне песме, онако како она још живи у народу, без сумње су исти као код оних старих певача, па је она повезана са поезијом класичних народа који су пре Словена и са њима насељавали илирско-трачко тло. Кад човек слуша српске јуначке песме на њиховом сопственом тлу у црногорским брдима, уз пратњу монотоних звукова једноставних гусала, једног иструмента који је, судећи по њиховој сировој једноставности, настао са почетком сваке музике, кад се човек препусти више него случајној сличности других песама са грчким рапсодијама, онда ће му се учинити као да је неком чаролијом пребачен у време Илијаде и Одисеје. И гуслар у башти у Ужицу пратио је своје певање једноличним звуцима гусала, при чему је делом између појединих строфа, делом док је ове напола декламовао, гудалом превлачио преко јединих струна иструмента. Мушкарци и жене из Ужица, готово сви у народној ношњи, поседали су наоколо око певача пратећи његову песму са очевидно великим интересовањем. А како и не би! Све врлине и страсти мушкарца и жене из Ужица, најдубља религиозност, као и на сваку врсту пожртвовања спремна јуначка природа српског народа, све је то садржано у тим песмама, све се то у њима одржава.
За народ су оне до сада биле једини извор његове прошлости, па је сасвим природно да су оне продрле у све поре овога народа. Кад смо стигли до места код којег је гуслар седео на малом узвишеном седишту, управо је био завршио своју песму. Један од слушалаца је устао, пришао му и понидио му чашу неготинског белог вина. И ми смо поседали на трави близу певача, где су нам љубазно направили места, да слушамо следећу јуначку песму. ‘Чујте песму Смрт војводе Пријезде’, рекао је један од његових пратилаца, ‘једну од наших најлепших јуначких песама.’ Певач је попио још једну чашу ‘неготинца’, а затим су на свој особено сетан начин зазвучале гусле и певач је започео своје певање:
Честе књиге иду за књигама,
Од кога ли, коме ли долазе?
Од Мемеда од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде војводе Сталаћка!
О Пријезда, војводо Стлаћка,
Пошаљи мени до три добра твоја:
Прво добро сабљу навалију,
Која сече дрвље и камење,
Друго добро ждрала коња твога,
Који коњиц може прелетети
Засобице и по два бедема,
Треће добро твоју љубу верну”…