Prvi užički popularni izvođači

483

U drugoj polovini devetnaestog veka najviše upotrebljavan muzički istrument je bila svirala (frula). Uz nju se se najčešće igrala kola. Na izbor svirale su posebno pazili, dobra svirala je bila i ukras, a i zadovoljstvo sviračevo, pa se ukrašavala ornamentima, olovom i kalajem, ili su se žlebovi po njoj ispunjavali žutom žicom. Dvojenice su bile za sviranje narodnih elegičnih motiva, na njih se najčešće sviralo kad se ide uz volovska kola, često noću. Većina je umela da svira frulu, neki bolje neki lošije, ali nije bilo nekih frulaša za koje se narod otimao.

Sa guslama je sasvim druga priča. Gusle su bile ređe i mogle su se naći u kućama u kojima se održao obučaj pevanja junačkih pesama. Uz gusle se pevalo na skupovima, kada su se slavile slave, svadbe i za vreme drugih gozbi, ali i pred članovima porodice. Pevalo se o Marku Kraljeviću, Banović Strahinji, Bošku Jugoviću… Njihovi likovi su služili kao uzori hrabrosti, požrtvovanosti i rodoljublja. Za vreme hladnih zima, u opštoj dokolici, po zlatiborskim kolibama i deca su učila da pevaju uz gusle. Prikazani crtež iz 1862. godine putopisca Kanica pokazuju kako se “guslalo” Užicu u to vreme.

Kanicov crtež na kome je zabeležen jedan guslar u Užicu sredinom 19. veka
Kanicov crtež na kome je zabeležen jedan guslar u Užicu sredinom 19. veka

Zahvaljujući guslarima sačuvano je mnogo toga iz srpske istorije. Gusle su bile podjednako omiljene kako u selu tako i u gradu: “U okružnoj varoši Užicu, osim dve – tri gospodske kavane, u svim ostalim malo je proći koje mrazovito veče bes guslanja. Tad su dotične kafane dupke pune, a kad se zna da će pevati kakav poznatiji guslar, onda, prosto, ne možeš da dobiješ mesto u toj kavani. Sedi se na prozorima, stolovima, pa i po podu.” Zapisao je Sreten A. Popović, profesor užičke Gimnazije od 1883. do 1888. godine. Dobri guslari su uživali poseban ugled kod naroda. Na skupovima su dobijali bolja mesta, kada bi se pevač mašio gusala tu bi nastajala tišina. Guslari su bili skromni ljudi i nikada se nisu hvalili svojim guslarkim veštinama, kada se tražio najbolji, mesto bi prepuštali jedni drugima. Većina ih je bila nepismena, a oni koji su bili pismeni više su se oslanjali na svoje pamćenje, nego na svoju pismenost. Posebni guslari su bili oni koji su živeli od pevanja uz gusle.

Ko su bili prvi užički popularni “muzikanti”? Popović piše: “To su oni kukavni sirotani, što sa guslama u ruci, a vođeni tužnim očima, potucaju od nemila do nedraga. To su slepci, koji redovno posećuju vašere i sabore, te sa pesmom svojom pobuđuju milosrđe za koru hleba. Oni su u neku ruku, živa arhiva narodna, oni su neumorni trudbenici, što sa pesmom i guslama živo raspiruju sveti plamen rodoljublja, pričajući narodu koji se oko njih u gomilama kupi o nekadašnjoj slavi i veličini srpskoj. Pevači su neobično bistri i neobično pamtljivi. Pravom je pevaču dovoljno, da samo jednom čuju pesmu, pa je u stanju da je odmah utuvi. Mnogi su u stanju da improvizuju pesmu nakon ispričanog događaja, kakav je bio užički mehandžija s Dovarja, Milisav Tripković Klempo. Među brojnim pevačima koje sam slušao u Užicu, Milisav po svom daru i svojoj veštini zauzima prvo mesto, vanredno je bistar, neka mu ko ispriča događaj, on će ga odmah, sa neverovatnom brzinom i lakoćom, preliti u pesmu.“

Guslari
Guslari

Najomiljeniji užički guslari, sem Milisava Tripkovića Klempa, bili su od javorskih ratova pa do kraja devetnestog veka: Jaćim Vuksanović, koji je došao iz Hercegovine, Marinko Leovac, Mitar Mojićević, Milan Ignjatović Ćebić, Jovan Stojanović iz Mačkata. Učitelji Vasa Lukuć (učitelj Dimitrija Tucovića) i Jevrem Čakarević, Simo Lojanica, popovi Jovan i Jevrem Tucović (otac Dimitrija Tucovića, koji je pre nego je postao pop, bio učitelj u Karanu), Spiridon Varnica, Sredoje Obradović, Petar Kokić, Miladin Savović, Lazo Selaković iz Sjeništa, Ilija Drndar, Marko Panić. Bilo je i dečaka, od kojih se izdvajao Manojlo Knežević. Jedan od poslednjih popularnih užiških guslara bio je užiški slikar čiji je legat u užičkom muzeju, akademski slikar Mihalo Milovanović.

Nemački putopisac Kanic je na samom početku sedamdesetih godina devetnaestog veka video kako se Užičani zabavljaju uz gusle u Užicu na mestu koja se zvala “Narodna bašta”, u čijem prvom delu je prisustvovao jednoj svadbi, ali ubrzo je njegovu pažnju privukao guslar i njegova publika:

Jedan od nastarijih guslara snimljen na kraju šezdesetih godina 20. veka
Jedan od nastarijih guslara snimljen na kraju šezdesetih godina 20. veka

“Daleko romantičniji i poetičniji prizor od ove svadbe ukazao mi se prizor u drugom delu bašte. Tamo je sedeo jedan raspod (guslar) i pevao jednu od onih junačkih pesama koje slave i žale sjaj i pad srpskoga carstva. Te pesme su nastale u narodu i zbog toga su stolećima očuvane u njegovom sećanju.” Kaže Kanic, “forma i način cele srpske narodne pesme, onako kako ona još živi u narodu, bez sumnje su isti kao kod onih starih pevača, pa je ona povezana sa poezijom klasičnih naroda koji su pre Slovena i sa njima naseljavali ilirsko-tračko tlo. Kad čovek sluša srpske junačke pesme na njihovom sopstvenom tlu u crnogorskim brdima, uz pratnju monotonih zvukova jednostavnih gusala, jednog istrumenta koji je, sudeći po njihovoj sirovoj jednostavnosti, nastao sa početkom svake muzike, kad se čovek prepusti više nego slučajnoj sličnosti drugih pesama sa grčkim rapsodijama, onda će mu se učiniti kao da je nekom čarolijom prebačen u vreme Ilijade i Odiseje. I guslar u bašti u Užicu pratio je svoje pevanje jednoličnim zvucima gusala, pri čemu je delom između pojedinih strofa, delom dok je ove napola deklamovao, gudalom prevlačio preko jedinih struna istrumenta. Muškarci i žene iz Užica, gotovo svi u narodnoj nošnji, posedali su naokolo oko pevača prateći njegovu pesmu sa očevidno velikim interesovanjem. A kako i ne bi! Sve vrline i strasti muškarca i žene iz Užica, najdublja religioznost, kao i na svaku vrstu požrtvovanja spremna junačka priroda srpskog naroda, sve je to sadržano u tim pesmama, sve se to u njima održava.

Za narod su one do sada bile jedini izvor njegove prošlosti, pa je sasvim prirodno da su one prodrle u sve pore ovoga naroda. Kad smo stigli do mesta kod kojeg je guslar sedeo na malom uzvišenom sedištu, upravo je bio završio svoju pesmu. Jedan od slušalaca je ustao, prišao mu i ponidio mu čašu negotinskog belog vina. I mi smo posedali na travi blizu pevača, gde su nam ljubazno napravili mesta, da slušamo sledeću junačku pesmu. ‘Čujte pesmu Smrt vojvode Prijezde’, rekao je jedan od njegovih pratilaca, ‘jednu od naših najlepših junačkih pesama.’ Pevač je popio još jednu čašu ‘negotinca’, a zatim su na svoj osobeno setan način zazvučale gusle i pevač je započeo svoje pevanje:

Česte knjige idu za knjigama,
Od koga li, kome li dolaze?
Od Memeda od cara Turskoga,
A dolaze do Stalaća grada,
Do Prijezde vojvode Stalaćka!
O Prijezda, vojvodo Stlaćka,
Pošalji meni do tri dobra tvoja:
Prvo dobro sablju navaliju,
Koja seče drvlje i kamenje,
Drugo dobro ždrala konja tvoga,
Koji konjic može preleteti
Zasobice i po dva bedema,
Treće dobro tvoju ljubu vernu”…