Dragan Vasović, atletičar, trener, pravnik, bojadžija Rođen je 1953. godine u Titovom Užicu u staroj užičkoj porodici, od oca Joviše, bojadžije, i majke Lepe, službenika na železnici. Osnovnu školu i poznatu užičku gimnaziju završio je u rodnom gradu. Kao učenik trećeg razreda gimnazije počeo je da trenira atletiku. U Gimnaziji, sa Gagom se nisam družio njega je privlačio sport a mene muzika, samo smo se pozdravljali kada se sretnemo na ulici. Tek kada sam postao disko džokej i muzički urednik u Omladinskom klubu bliže smo se upoznali i ponekad zajedno slušali muziku. Gaga je voleo rok muziku i naručivao ploče iz Londona, imao je veoma lepu kolekciju ploča
Na času fizičkog vaspitanja u patikama šangajkama sa 12 metara zaleta, što je vrlo kratak zalet, skočio je 6,55 metara. Posle godinu dana treninga bio je drugi na juniorskom prvenstvu Beograda, drugi na finalu kupa Srbije u Šapcu, četvrti na finalu Kupa Jugoslavije u Osijeku, pobednik Šumadijskih atletskih igara, sedmi na prvenstvu Jugoslavije za seniore iako je bio junior. Treći na tom takmičenju 1971. godine bio je Nenad Stekić, Gagin veliki prijatelj, koji je 1975. godine skokom od 8,45 metara postao evropski rekorder.
U četvrtom razredu gimnazije svake srede je putovao u Beograd na kontrolne treninge u Sporsko društvo “Partizan”. Opravdanja mu je pisao Franjo Mihalić, sekretar kluba, inače osvajač srebrne olimpijske medalje u Melburnu 1952. godine. Njegov razredni starešina Branko Marković, navijač Partizana, čuvao ih je sa posebnom pažnjom.
Najbolji rezultat u karijeri postigao je 1973. godine na stadionu JNA pobedivši sa 7,51 metrom i tako postao kandidat za Olimpijske igre u Montrealu. Do olimpijske norme mu je nedostajalo samo 19 centimetara. Nije je ispunio, jer je 1974. na treningu povredio kičmu i nogu kad je poslužitelj lupio vratima. Na leđima je imao 240 kilograma i pogledao je unazad. Presekao ga je bol u leđima, bacio je tegove i oni su provalili parket. U deliću sekunde sav talenat, višegodišnji trud i rad, reke znoja, svi snovi su se raspršili kao mehur sapunice. Užičani su rekli – nije mu se dalo.
Višu trenersku školu je upisao 1981. godine u Beogradu, i kao student druge godine u jesen 1982. počeo je da radi kao trener u Atletskom klubu Titovo Užice. Klub je bio siromašan, a uprava kluba nije bila zainteresovana za napredak atletičara pa su treneri bili prinuđeni da sakupljaju dobrovoljne priloge da bi vodili decu na takmičenje. Uprava kluba, nezadovoljna što vodimo decu na takmičenje, sazvala je hitnu sednicu da ih isključi iz kluba, ali su ih spasli atletičari. Njih oko 30 pripretilo je da će napustiti klub i oni su odustali od svoje namere. Članovi uprave tada odbijaju da mu isplate honorar za rad u klubu. Podneo je tužbu Opštinskom sudu u Užicu. Na sudu su svi lažno svedočili da navodno nisu doneli odluku o njegovom prijemu u klub izuzev atletičara Dragomira Žunića, tadašnjeg sekretara kluba. Na sudu je utvrđeno da klub ne postoji kao pravno lice, pošto je MUP izdao uverenje da ne raspolaže zapisnikom sa osnivačke skupštine kluba. Kasnije su atletičari i treneri osnovali atletski klub Sloboda.
Gagina skakačica Lidija Ivljev, koja je iz rodnog Bora došla u Užice da bih je Dragan Vasović trenirao, bila je pobednik Kupa Srbije za juniorke sa rezultatom 5,38 metara, a Dragan Ristović, koji je kasnije izgubio život u građanskom ratu na ratištu u Slavoniji, bio je juniorski prvak Jugoslavije. Gaga je odbio naredbu Socijalističkog saveza opštine Užice da se spoje dva atletska kluba – Sloboda i Mladost. Čelnici sporta u gradu nezadovoljni odlukom uprave Slobode prestaju da daju novac za rad kluba. Tako je on objavio oglas za milostinju u lokalnom listu “Vesti” i beogradskom “Sportu” u kojem je pozvao građane da dobrovoljnim prilozima pomognu klub. Građani su se masovno odazvali i klub je nastavio da radi.
Prkosni Dragan Vasović od nas prijatelja I poznanika zvani Gaga Vas je jednom prilikom u sporskoj emisiji TV 5 Užice voditelju Dragomiru Žuniću rekao: “Sportski moćnici zabranili su rad kluba 1988. godine. Sazvana je sednica sa predsednicima radnog naroda i socijalističke omladine i doneta je odluka o zabrani rada kluba sa samo jednom rečenicom: “Zabranjuje se rad Atletskog kluba Sloboda.” Protiv Zorana Jovičića, koji je potpisao zabranu rada kluba u svojstvu nenadležnog lica, podneo sam krivičnu prijavu zbog zloupotrebe službenog položaja. Od tužilaštva sam dobio odgovor da nije učinjeno krivično delo i predmet je arhiviran. Atletskom klubu Sloboda je uskraćeno pravo na privatnu krivičnu tužbu. Mladost je primljena u SOFK umesto Slobode i time je dobila sredstva koja su trebala da pripadnu klubu u kome sam bio. Sloboda je bila jedini klub u Srbiji i Jugoslaviji čiji rad je zabranjen. Odluku je doneo nenadležni organ – Opštinski komitet Saveza komunista, iako je rad kluba moglo da zabrani Ministarstvo unutrašnjih poslova i to samo u dva slučaja – ako je rad kluba bio usmeren protiv ustavnog i državnog uređenja i ako broj članova kluba padne ispod pet. Ni po jednom ni po drugom osnovu nije bilo uslova za gašenje kluba, ali to je trebalo onima koji su forsirali Atletski klub Mladost.”
Posle zabrane Atletskog kluba Sloboda Gaga je nastavio studije i diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Sa Mirjanom Trmčić se oženio 1993. godine i zajedno su radili u advokatskoj kancelariji sve do 1998. godine. Gaga zbog svega što je preživljavao je imao i psihičkih problema, napušta advokaturu i prelazi da radi u bojadžijsku radnju svojih roditelja da bi nastavio porodičnu tradiciju. Ta bojadžijska radnja je radila od 1948. godine, Tu na “Slanuši” Gaga je našao i radnj svoj duhovni mir. Uvek je bio žedan istine. Bolele su ga tuđe, isto kao i svoje muke pa je u jednom periodu radio i kao novinar. Godine 1991. bio je u redakciji užičkog “Odjeka”, a 1994. bio je urednik sportske rubrike “Užičke nedelje”. Povremeno je pisao za beogradske medije.
U radnji je radio sa majkom Lepom. Njegov pokojni otac Joviša, koji je vodio radnju i posao sve do svoje smrti, bio je član Nacionalne službe generala Milana Nedića, a ujak Miloš Vidić, zvani Doktor Rupeljevo, bio je član Kraljeve vojske đenerala Draže Mihailovića. Zato je najverovatnije Gaga Vas i imao problema u atletskom klubu. Često je isticao: “Član sam Stranke sopstvene savesti. Mogao bih da se bavim politikom, ali mi kućno vaspitanje to ne dozvoljava.” Potpuno sam se slagao sa Gagom Vasom, o tome smo slično razmišljali… Sem toga od prijatelja Gage sam naučio da bojadžijski zanat postoji 2.000 godina. Da su prve bojadžije u istoriji bili Feničani koji su boju pravili od morskih algi i ta boja je bila purpurnoplava. Da je na ove prostore bojadžijski zanat stigao u doba Nemanjića iz Vizantije. Kako se Vuna se boji, u kazanima, kančel po kančel, pa se preko drvene motke provlači gore-dole kroz rastvor boje i sumporne kiseline.
Gaga od skorijeg vremena više nije sa nama, preselio se u večnost. Većini Užičana posebno Užičankama ostao je u najlepšim sećanjima. Njegove sporske uspehe smo doživljavali kao svoje. Zalužio je da uđe u plejadu Užičana koji su pristupili užičanstvenom nezaboravu.
