Шестодневни “одмор” било је признање управе спорског Друштва својим играчима, који су 1946. године постигли успех. Од 30 утакмица које је “Слобода” одиграла, 21 је победила, четири играла нерешено, пет изгубила. Дали су 99 голова, а примили 46… То на Златибору у исто времe су биле прве припреме који је ужички тим имао.
Тада је и постављен и први званични тренер “Слободе” Лино Газепи. Њега је током лета те године пронашао Војо Бојовић и довео за тренера. Играчима је нагласио да је Газепи “познати предратни фудбалер Италије, који је играо у репрезентацији Азура”. Лино Газепи је био по занимању столар, који се по доласку у Ужице запослио као касир у угоститељском предузећу. Ужичани су га запамтили као симпатичног и доброг човека. Одмах по доласку на Златибор увео је кондицоне тренинге, којих пре њега није било. Сећања ташњег секретара “Слободе” Филипа Тошића сам нашао у Вестима, а играча Мића Ђорђевића Руса и Александра Вуловића Кебла сам снимио 1975. године на касетофон у башти Хотела “Палас”, током маја и септембра. Ова причица о првим кондиционим тренинзима и првом званичном тренеру ФК Слободе је састављена из тог чланка и сећања:
– Натрчали су се тада на Златибору као никада раније. У почетку су трчали падинама по два часа, затим по четири, шест, па и више часова. Лично им је објаснио на веома лошем српском зашто је кондиција важна, чим би изашли из хотела би потрчао уз узвик – Трци за мном! Иза Лина први је трчао Мићо Ђорђевић, који је био у кондицији, током лета био на омладинској радној акцији где се градила пруга… Као и већина Ера, и Мићо је волео шегу, па је користио своју стечену кондицију да озноји тренера и другаре играче. Као да је имао мотор позади, стално је повећавао темпо, тако да је то морао и Лино. Кад би стигли до места које је одредио као трасу за трчање, сачекали би да сви пристигну. Лино би рекао: Трци назад… Почело би поново трчање по планинама и јаругама, потоцима. Пред хотел би први стигли Лино и Мићо, остали су пристизали. Кебло, Буров и Шоне би се појавили тек после сат времена. „Све мангуп до мангупа“…
Сутрадан Лино је пробудио фудбалере у шест сати да трче до на врх Чиготе. Иако форсиран Мићовим трчањем, Лино је успео да са њим одржи корак, али су остали скоро “поцркали”, проклињући и Мића и Италијана. Када су се после вишечасовног ломатања по брдима вратили у хотел, Лино би им објаснио све предности овако убитачног тренинга, а затим рекао: – Трцимо Узице, па играмо утакмицу, по утакмици трци Узице-Златибор… Кад чуше то да ће трчати од Златибора до Ужица и назад многи фудбалери га с неверицом погледаше један у неврици рече: – Овај је начисто луд… За прва два дана трчања, тј “набијања кондиције” и тренеру и играчима ноге су постале теже од олова.
Трећег дана припрема у том “заслужном одмору” било већ прошло седам, а никога нема да буди фудбалере ни да их зове на тренинг, сви изненађени. Од силног трчања Лино се разболео, па је преостале дане на Златибору провео у кревету… Такве кондиционе тренинге Слободини фудбалери нису запамтили, јер их више није било. Тако је Лино Газапиа више остао упамћен као касир, него као први “Слободин” тренер.
