Многи Ужичани се сећају почетака Радија 31 половином деведесетих и народњачке емисије „Клацкалица“, коју је водио „лепи Сале“, тј. Александар Богићевић. У то време Саша Клацкалица је био честа тема коментара у Ужицу, једни су га сматрали оригиналним забављачем, а други га поистовећивали са чаушом на свадбама, са мадијском звездом или шарлатаном. Радио је у „Тријескецу“ као један од музичких уредника и доста тога је ту зависило од њега. Када је овај први ужички радио почео да емитује програм, било је недоумице да ли да се емитују народњаци, тада звани у чаршији „крмећаци“, али је преовладало Сашино мишљење да је та музика толико ушла у народ, да се без ње не може. Саша је рекао:
„Да будем искрен, у мојој кући се нису слушале синфоније, ја сам одрастао уз народњаке и то је нормално на овим просторима. Ја сам се заинтересовао за народну музику 1985. У то време је била популарна тзв. итало диско музика. Тада сам нешто снимао, преснимавао, радио на разгласима по школама и војсци, тако да је било сасвим логично то што сам се касније професионално бавећи музиком заситио свега тога, тако да сада сем овога што радим у „Клацкалици“ немам никаквих посебних афинитеа. Међутим, приватно ја не могу да чашу разбијем уз „Селму“, али итекако могу да рзбијем слушајући Тому Здравковића. Виђао сам загрижене рокере који исто тако ломе кад чују неки крмећак. Слушајући Клацкалицу, многи помисле да ја мрзим фолк певаче и ругам им се, што није истина. Емисија је тако осмишљена да буде мало опуштенија и либералнија, ја између осталог познајем лично велики број певача народњака, а неким сам и кућни пријатељ и бесмислена је тврдња да их мрзим.“
У то време, када је клацкао на ужичкој медијској сцени, Александар Богићевић је имао 24 године. Није био ожењен, волео је добро да попије и поједе, што се није видело на њему. Имао је проблема са комуникацијом са непознатим људима. Био је јако строг у професионалном смислу јер је тежио перфекцији, био је религиозан. Завршио је школу и имао звање стручног радника у области јавног информисања, мада то занимање је тада ретко ко умео да објасни. Било како било, Сашину „Клацалицу“ је слушао велики број Ужичана и била је једна од најслушанијих радио емисија у Ужицу тих година. Саша је умео да се прилагоди том посебном ужичком јавном мњењу:
„Ужице је карактеристична средина по том омаложавању успешних људи. Ја се трудим да се не експонирам визуелно, сачувао сам тај део себе, немам неко велико друштво и већина Ужичана ме зна као глас са радија. Има злобника који ме знају од раније, па свашта причају, али ја не кријем, да не радим на радију био бих задњи проблем и пробисвет. Без обзира на све, знам да они причају ружно о мени, а исто тако слушају „Клацкалицу“ од 10 до 12.“.
Данас Саша води емисију на ужичком радију „Сан“.
