Јосиф К. Цвијовић, свештеник при цркви у Сечој Реци, професор Богословије, епископ Битољске епархије (1878 – 1957).
Јосиф К. Цвијовић, од оца Крсте и мајке Јелисавете, рођен је у селу Дрежник, код Ужица,1878. године.
Основну школу завршио је у Пожеги и шест разреда гимназије у Ужицу. Православну богословију је уписао „тек на поновљеном конкурсу, пошто су професори у почетку сматрали да нема слуха за црквено певање“ и завршио у Београду. Јосиф се 1902. године оженио кћерком учитеља и попа Сима Ђурића из Сече Реке, Милевом, па је 1903. произведен у ђакона, а исте године у чин свештеника у маковишкој парохији при цркви у Сечој Реци. У својој парохији уживао је изузетан углед и дао велики допринос у просвећивању својих парохијана. Основао је библиотеку, узгајао нове сорте воћа, „купује прасад (…), гаји пчеле и стоку, обрађује имање поред Реновице. Набавља мају за сирење, жене из среза су долазиле код њега за мају и упутство како се она користи. Уз помоћ Дмитра Јовичића и старог проте Новака Милошевића а уз неразумевање многих сељана, 1904. године оснива прву Задругу. Набавља алат, машине, тријер, сецкалицу, гвоздени плуг комет. Гвозденом плугу парохијани су се највише противили, па и они у одбору Задруге. И сам невичан руковању кометом, поп Јосиф унајмљује волове и са својим момком послужитељом, једне ноћи пуне месечином, оре своју башту поред Реновице, како би све марифете око плуга упознао.“
Са супругом Милевом имао је две ћерке, старија је рођена 1904. и од ње има потомство. Млађа ћерка је рођена септембра 1905. године. Међутим, у октобру те 1905. Јосифу умире млађе дете, супруга и таст. Он добија премештај у драгојевачку парохију, код Ариља.
Одатле, 1908, као питомац Светог архијерејског сабора, одлази на студије у Кијевску духовну академију, где је магистрирао тезом „Улога српског свештенства у ослобађању свога народа”. После студија, 1912, он је професор Београдске богословије и управник монашке школе у манастиру Раковица. Као удовац замонашио се у манастиру Раковица 1913.
Почиње Први балкански рат, и професор Цвијовић је у одреду војводе Вука. „У Другом балканском рату био је у једној од београдских војних болница. На почеку Првог светског рата 1914. обучио је за борбу групу полазника Монашке школе и придружио се са њима одреду мајора Војина Воја Танкосића. Учествовао је у одбрани Београда, а затим у Колубарској бици и борбама око Ваљева.“
Приликом повлачења српске војске, прешао је Албанију и стигао на Крф. У Бизерту, потом у Русију у пастирско-националну мисију упутила га је српска влада, ради окупљања добровољаца у борбене јединице за ослобођење земље. У повратку је због болести пребачен у Лондон на лечење. После опоравка, Цвијовић је ректор у Српској православној богословији у Оксфорду.
Јосиф Цвијовић је за допринос борби српског народа и очувању његове духовности, одликован орденом Карађорђеве звезде са сребреним зрацима. Носилац је и следећих одликовања: Ордена белог орла, Медаље за храброст, Ордена Светог Саве I, II и V реда, Ордена Црвеног крста, Албанске споменице као и руских и белгијских одликовања.
После рата постао је ректор Призренске богословије, потом епископ битољски и митрополит скопски. У Скопљу је до 1941, када су га протерале бугарске окупационе власти.
Дошао је у Београд и у ратним условима од 1941. потом до 1947. обављао дужност председника Синода Српске православне цркве. Пошто му није му био дозвољен повратак у Скопље, он се настанио у Врању и одатле управљао делом скопске епархије. Хапшен је 1950. године, када је и оболео. Последње дане свог живота провео је у манастиру Ваведење у Београду и ту умире 3. јула 1957. године. Писао је мемоаре. Сахрањен је у манастирском дворишту у Раковици.
Заслужан је за подизање школе и цркве у родном Дрежнику, где је поводом 130 година од рођења, 28. августа 2008. године, свечано отворен Спомен-дом посвећен животу и раду митрополита Јосифа Цвијовића. Овом скупу присуствовала је и Милева Каракашевић, унука Јосифа Цвијовића.
У Летопису Сече Реке и овдашње цркве, име Јосифа Цвијовића има значајно место. Он је овај крај несебично помагао и после одласка из њега, пре свега новчано. Значајан је његов прилог за подизање Дома сечоречке задруге, као и спомен плоче изгинулим борцима српске војске из овог краја у ратовима од 1912 – 1918. година, а плоча је постављена у новој цркви у Сечој Реци. За њу је, раније, митрополит Цвијовић набавио звона.
