Miroslav Ristanović, po užički Rista Masni, rođen je u Užicu, gde je završio gimnaziju, a zatim upisao pravo u Beogradu.
Upamtio sam ga kao skromnog, druželjubivog čoveka u vreme dok sam radio kao muzički urednik u užičkom Omladinskom klubu. Prethodno smo se upoznali u užičkoj Gimnaziji 1970. godine. I tada je bio poseban Užičanin, i nije čudo što nije samo ušao u užičku istoriju roka, već i jugoslovensku.
Rista je počeo da se bavi muzikom u vreme kada se živelo mnogo iskrenije, kada je zaista imalo kome da se svira u Užicu. Tada su u Užicu svirali „Vihori“ na Ferijalnom iste pesme koje su se tada svirale u Engleskoj, i za Ristu su to bile nezaboravne igranke. Tada je bio pojam i neprikosnoveni užički gitarista bio Ricko. Na višoj Pedagoškoj školi su prašile „Plave suze“, u kojima je ponikao poznati užički basista Ćorla. Održavane su čuvene igranke u Radničkom domu u Sevojnu, na koje se išlo organizovano u salu Radničkog doma. U to vreme rok se svirao u Gradskoj, u Domu JNA, u Tehničkoj, Učiteljskoj školi… Bilo je puno mesta sa živim svirkama sve do pojave diskoteke OK, kada je opalo interesovanje za te vrste igranki. Kasnije sam u program diskoteke uveo kombinaciju sa živom grupom „Kilo ipo“, u čijoj postavi je svirao „Rista gitarista“.
Od malena je imao ljubav i sklonost prema muzici. Rista je po prvi put čuo zvuk električne gitare u KUD-u Sevojno. Bio je peti razred osnovne škole, sećao se negde na početku dvedesetih: „Nijedna gitara, sa ne znam kakvim efektima, mi do danas ne zvuči lepše od nje.“ U sedmom razredu, otac mu je kupio gitaru, jer je bio odličan učenik. Kod njih u kući stanovao je neki Rade, koji je svirao gitaru. On mu je pokazao dva akorda i dao knjigu da uči gitaru. Zavoleo je neizmerno taj istrument.
Tu svoju prvu gitaru je veoma brzo ozvučio, kupivši magnet od Taša, poznatog užičkog muzičara, kasnije vođe „Plavog ansambla“ i priključio je na radio. U tadašnjoj Četvrtoj osnovnoj školi, svirao je u školskom orkestru. Kasnije, dok je učio gimnaziju, priključio se orkestru Tehničke škole. Tehnička škola je početkom sedamdesetih tada imala gitare „Melodije“ i Iskrina pojačala i to je grupa „Tem“ koristila na igrankama u kojoj je svirao Rista igranke. U to vreme sam napravio prvi užički lajt šou i zajedno sa njima nastupao na tim veoma posećenim igrankama. Tu je svirao i Ristin rođak Zoran Spasić Spasa, svirali su u „Temu“ stvari od Šedouza, Bitlsa, Stonsa, od domaćih Elipse, Indekse, Grupu 220… Rista je posebno voleo grupu iz Pule „Kameleoni“.
Kao i većini tadašnjih gitarista, na Ristu je najveći uticaj izvršio Henk Marvin iz britanske grupe Šedouz, zatim se okrenuo Hendriksu, Kleptonu, Riči Blekmoru, a onda je veliki uticaj na njega izvršio gitarista Džon Meklafin. Kasnije je Miroslav jedno vreme važio za najbržeg YU gitaristu, Jednom prilikom je rekao povodom te procene: „Ma ja sam to saznao mnogo godina kasnije, ha ha ha… Radi se o tome da sam ja gitaru učio da sviram „klasičarski“ sa svim prstima, a tada su rokeri većinom bili samouki i gotovo svi svirali sa tri prsta. Kad su videli da ja uvijam žice i sa malim prstom i logično, sviram brže sa četiri prsta nego sa tri, oni su ostali začuđeni. Ja toga uopšte nisam bio svestan.“
Takođe, Rista i Spasa su svirali u KUD-u Sevojno, mnogi Užičani se sećaju tih igranki u Sali Društvenog doma u Sevojni. Tu je dolazilo 700 ljudi, i te igranke sa oragnizovanim prevozom bile veoma popularne. Rista je tada imao 17 godina. Nije svirao samo da bi se dopao devojkama, svirao je od srca, vodila ga je jaka emocija. Svirao je nezaboravne igranke u nekadašnjem Domu JNA u „Super TU grupi“ u gornjoj bisokopskoj sali, gde se guralo i do 2000 ljudi. Bilo je to baš srećno vreme od 1970. do 1973. godine za rok muziku u Užicu.
Oliver Mandić je često dolazio u Užice gde je imao rodbinu, čuo je za Ristu i upoznali su se 1973. Kada je Miroslav Otišao u Beograd na studije, počeo je da se druži sa Oliverom koji je slušao džez, svirao klavir, išao u srednju muzičku školu i nenormalno želeo da ostvari svoje muzičke ideje, perfrkcionista večito nezadovoljan… Imali su relativno malo javnih nastupa. Rista se sećao jedne svirke u Dadovu, koja se satojala uglavnom od inprovizacija i Olivera sklonog skandalima, koji je skakao po klaviru i provocirao publiku. Radili su zajedno tri godine i snimili ploču „Tajna“ na kojoj je pevao Dušan Prelević. Gostovali su u, tada veoma popularnoj, TV emisiji „Obraz uz obraz“. U to vreme je Rista živeo rokerski, svirke, probe, planiranje, druženje sa većinom značajnih muzičara tog vremena.
Dobio je poziv od Dada Topića da bi zamenio Josipa Bočeka, koji je tada bio u vojsci. To nije baš potrajalo, jer se nije uklopio u njihovu koncepciju iako je Kovača oduvek izuzetno cenio. Sa Oliverom je snimio dosta materijala za Radio Beograd. Snimio je Hit „Vikendfobija“ sa grupom „Zdravo“ Bobana Petrovića, koja je dobila ime po tada popularnom omladinskom časopisu. Petrović je imao dara da napravi dobar imidž benda. Bilo je tu duvača, pa crnkinje kao prteći vokali. Pozvani su u emisiju „Nedeljom popodne“. Risti nije izgledalo da im je ta stvar na pravom muzičkom nivou, a nije ni računao da će to imati nekog uspeha i napustio grupu. Sa Oliverom se takođe razišao.
Muzika mu je ostala uzgredno zanimanje, na žalost, ne uvek na zavidnom nivou i onako kako je želeo, sve je to deo iskustva i života. Uglavnom, svi su njegovo ime vezivali za muziku, a on se nije nije odvajao od gitare. Iz Beograda se vratio 1978. godine, zaposlio se i osnovao porodicu. Kada se vratio u Užice, ponovo je počeo da sarađuje sa svojim rođakom Zoranom Spasićem Spasom, sa kojim je nekada i počeo da svira gitaru i sa kojim je i svirao na nekim od pomenutih igranki:
“On je takođe voleo da komponuje svoju muziku, pa smo se tako dopunjavali. Počeli smo zajedno da sviramo, sa Đokom, kao pevačem. Osnovali smo grupu „Kilo i po“, koja je nastupala i vežbala u diskoteci Omladinskog kluba. Bilo je tu još talentovanih ljudi, koji su se menjali. ali su njih trojica bili stalni članovi. Uradili su dosta pesama, između ostalih i „Jelenu“. „Jelena“ je postala lokalni hit, kada je kasnije snimljena na prvoj užičkoj rok singlici sa pesmom „Ciganske noći“. Danas verziju „Jelene“ izvode trubači Dejana Petrovića.” rekao je Rista 2018 godine u intervjuu Zvedani, novinarki Užičke.
„Nekako, u to vreme kada je nastala, nisam uopšte kapirao da ona živi negde u narodu. Meni je bila kao neka jednostavna stvar. Bio sam iznenađen mnogo godina kasnije, na jednom koncertu u hali u Velikom parku, kada je Đoko najavio „Jelenu“, a cela hala pevala tokom njegovog izvođenja. Nisam mogao da verujem da je ljudi znaju. Eto, ona je ostavila neki trag, iako to nije bila tipična stvar za našu celokupnu muziku i ono što smo inače pravili. Imali smo dobrih pesama, ali iz ovih ili onih razloga, nisu zaživele“
Rista sa ženom Vesnom ima troje dece. Vesna mu je bila školska drugarica. Svirali su zajedno u školskom orkestru, posle je pratio kao solistu u gimnaziji. Zaljubio se i nije hteo da rizikuje da se zbog neke potencijalne karijere i pokušaja u muzici, udalji od nje. Brzo se zaposlio kao pravnik i imao sve manje vremena za muziku. Kada su snimili „Jelenu“ tu se završila priča sa „Kilo i po“. Pred polazak na Novi Zeland, prodao je instrumente i gitaru, i muzika je za njega nestala. Na Novi Zeland je otišao sa porodicom 1996. godine. Tamo nije osetio potrebu da svira:
„Možda mi se samo par puta javila neka želja. Ipak je tamo neki drugačiji život, a nisam video način da se sa muzikom tamo uklopim“. U Srbiju nije dolazio 12 godina, sve do 2008. godine, od kada je počeo da dolazi skoro svake godine na odmor. Rekao je: „Nisam siguran da li sam se vratio ili samo došao, u svakom slučaju, vezan sam za Užice. Za Užice me vezuju uspomene, stari prijatelji. Svo moje troje dece žive u inostranstvu, ćerka na Novom Zelandu, stariji sin u Majamiju, a mlađi u Londonu. Jako je teško planirati gde će čovek živeti. Mi smo jednom nogom ovde, a drugom tamo, svakako ponovo idemo. Na neki način sam se i navikao da pravim drastične preokrete. Novi Zeland nam je došao kao pravi spas, kako nas je odavde oterala ondašnja situacija. Tamo smo našli neki potpuno drugi život. Čovek ima potrebu za sigurnošću, mada, s druge strane ima i potrebu za dinamikom i novim izazovima. Uvek sam voleo sigurnost.“
Ali kod njega počinje da se menja osećaj prema muzici, a naročito kada je došao u Užice. Sa Vesnom i sinovima započeo je projekat „Viridian Green Project “.”
„Jedan od mojih sinova je profesionalni bubnjar, drugi sin je profesionalni gitarista, pa je logični sled bio da se i oni uključe i da napravimo nešto zajedno. Tako je nastao taj naš zajednički projekat. Sinovi, Goran i Bojan, sviraju, Vesna peva, a klavijature svira naš prijatelj Dragan iz Jagodine. Na toj prvoj stvari koju smo snimili, za mene nisam našao mnogo mesta. Tu smo stvar postavili na internet u januaru 2018. Dosta ljudi je pozitivno odreagovalo, što nas dodatno motiviše da nastavimo dalje. Imamo još nekoliko kompozicija na kojima još uvek radimo, ali zbog prostorne razdvojenosti i vremenske razlike, kao i zbog drugih obaveza koje svako od nas ima, sve ide sporo. Studio našeg sina nalazi se u Majamiju i kada je sve gotovo sa naše strane, produkcija i miksovanje čeka na njega. Možda snimimo i mali video. Danas je tehnologija takva da se na jednom kraju sveta snimi glas, drugom kraju gitara, na trećem klavijature ili bubnjevi, a na četvrtom se sve to lepo izmiksuje i napravi dobra muzika. To mogu da urade čak i muzičari koji se i ne poznaju.”
