На Росуљама, близу музичке школе, у једној од првих зграда живела је и породица Живка и Дивке Гавриловић, са синовима Мирком и Србољубом. Жико је био веома цењен пословођа у ГП Златибор. Оба сина су завршили електротехнички факултет, Србољуб у Сарајеву, а Мирко у Београду. Мајка их је сама школовала од Жикове пензије, јер се разболео и умро кад је Србољуб кренуо на факултет, а Мирко кренуо у Техничку школу. Мирко је једно време био директор у Телекому. Србољуб се после завршене школе запослио у Бајној Башти у Хидроелектрани ББ, где и данас живи.
Живели су у једној од првих зграда које су изграђене на Росуљама. Србољуб је послао и објаснио другу од приложених фотографија:
“На слици се види музичка школа (објекат од дрвета) на Росуљама, До музичке школе 1960/61 године ГП “Златибор” је изградило три стамбене зграде (свака са по 6 станова) за своје раднике. То су прве зграде које су изграђене на Росуљама и први досељеници који старином нису са Росуља и Ужица. Десно од музичке школе била је зубна амбуланта. Са десне стране се види и старинска кућа породице Паликућа.“
На првој приложеној фотографији је део Росуља данас, на којој се види стара зграда у којој и данас живи део породице Гавриловић. У некадашњој кући Паликућа живи Љупче зубар, популарни ужички клавијатуриста.
Србо Никитовић је приложио фотографију која снимљена 28. априла 1951. у башти Гардића. На фотографији су тадашња деца, девојке и дечаци са Росуља. Ова фотографија ми се посебно уклапа у овај наставак приповедања о Росуљама, где се доста говори о деци са Росуља. “Први с лева у првом реду је мој брат Милан Никитовић (некадашњи председник ужичке општине), а последња двојица у првом реду са десне стране су браћа Бобан и Мимо Гарић (такође поменути у тексту). Први с лева у другом реду је Зоран Ђокић, који је касније био јавни тужилац у Ужицу. Било би лепо и да неко препозна и остале на фотографији.”
Сарач Петар Караклајић и његова супруга Стојка, домаћица, имали су петоро деце: Миодрага, Милесу, Милену, Надежду и Милана. Становали су ту на Росуљама, једном од најстаријих ужичких насеља, у улици Војводе Маслаћа, којој није никада мењано име. Петар Караклајић је био учесник оба балканска и Првог светског рата, волео је језике и говорио пет светских језика, немачки и италијански скоро као матерњи. Имао је сарачку радњу у кући где је годинама била посластичарница “Зора”, а сада је продавница обуће. Његов таст, Богосав Стјеповић, држао је пекару преко пута, у кући где је била бифе продавница ужичког “Месара”. Сем што је волео језике, имао је изваредан слух и глас, баритон који се преливао у бас кад је певао у хору. Био је побожан и у цркви често певао литургију упоредо са свештеницима. Такође и његова жена Стоја је имала необичан сопран. Нихова деца су наследила родитељски дар, па се из њиховога дома често могла чути песма. Мајка би почињала, а остали прихватали најчешће песме: Аџумина Фата; Ранила Милка славуја; Пијан пођох из града; Узми Стану, мили сине; Еј мајка Мару; Пасторче младо и мило; Киша иде, Лено; Циц миц мицика; Ја јој купих; Еј, еј, Мишето.
Засигурно је да је касније најпознатије дете Петра и Стојке Караклајић, Милан кога су Ужичани зовали Кара. Милан је завршио учитељску школу у Ужицу. Радио је као учитељ по околним селима и ванредно студирао. Касније је радио, 1960. године, у Просветно педагошком заводу у Ужицу, као саветник за физичко васпитање и разредну наставу. У јулу 1975. године изабран је да буде први директор новоизграђене спорске хале у Великом парку. Милан је од ране младости певао у хоровима и волео музику.
“Игре смо доживљавали као племенито друштвено расцветавање, вид дружења и жртвовања, ако је требало некога заштитити према насртају “на правди бога”. Драле Брашовановић правио је “најбоље крпењаче на свету”, које су могле да оскоче по два метра, а да се не претворе у “лепињу”; правио их је од свилених чарапа своје мајке која их је донела из Београда, где је некад живела. Деца су била сложна, време проводила у игри, а најбољи другови су ми били: Милош Жиравац, Дарко Лазић, Ристо Богдановић, Душан Јеремић Мазон, Мишо Јевремовић, Миодраг Бошњаковић Пацура. Основну школу смо учили у банчиним просторијама у Коштици. У тадашњој држави Срба, Хрвата и Словенаца се водило рачуна о “мешању нација”, па није било чудно да се у Ужицу у први разред уписују деца са именима као што су Ведор Иван, Рус Коља, Сафет Белић. У мојој улици на Росуљама је било увек по десетак дечака који су имали усне хармонике. Кад се увече окупе и засвирају, било је уживање слушати и гледати, док их мајке око осам увече не прекину позивом на вечеру. Онда би сви заједно, као и за доручак и за ручак, седали за вечеру, потом би долазило прање ногу, молитва и правац кревет. Штедела се свећа, гас или сијалица. Деца која су ишла у школу су морала устајати раније. Пора је била као некаква колективна учионица, где се учило најчешће у ходу: Читаве колоне ђака са Росуља пред крај школске године су се кретале по тадашњим пропланцима и шумицама и преслишавале.” Сећао се Милан Караклајић – Кара.
На Росуљама је рођен Љубомир Симовић, песник академик, који је на битан начин обележио другу половину прошлог века и почетак овог века у српској поезији. Свом родном граду се одужио написавши књигу “Ужице са вранама”, а Ужице њему тако што га је прогласило за Почасног грађанина.
Љубомир Симовић је рођен 2. децембра 1935. године, син је ужичког обућара Драгише и Радојке. Свиђа ми се што је понајбољи ужички писац академик написао о својој породици и детињству, па не морам ја да пишем, могу само да уживам у писању великог Љубе:
“Мамин отац, сарајевски камено-клесар Ђорђо Цвијић, отишао је у Немачку, у Тирингију, на усавршавање заната, и отуд се у Сарајево вратио са 16-годишњом Аном Кларом Валтер, коју је превео у православље, с којом се оженио, и изродио петоро деце. Најмлађе од њих, била је моја мајка… да је Рођен је у Ужицу, “градићу с две цркве и пет пијаца (дрварском, зеленом, ракијском, сточном и житном), са две основне школе (једном градском, ужичком, и другом сеоском, буарском), с реалном гимназијом и Учитељском школом, с ковачким и поткивачким, браварским и казанџијским, цреварским и ледерским, вуновлачарским и бојаџијским, с опанчарским, коларским, столарским, берберским и гвожђарским радњама, с потоцима и јавним чесмама, с реком, и с две електричне централе на тој реци, са железничком станицом, колницом и ложионицом, с ткачницом, пушкаром и кожаром, с Малим и Великим парком (у чијем су се павиљону пре рата понекад одржавали променадни концерти), с бакалницама, пекарама и кафанама, с три хотела и једним фотографом, с две касарне, са соколаном и јавним купатилом, с две воденице и једним парним млином, с три апотеке и болницом, с две мале приватне штампарије и, ако се добро сећам, с две књижаре, и са силуетом оронуле средњовековне тврђаве изнад свега тога…”
”… Кад је букнуо Први светски рат, мамин отац је отишао на фронт, с кога се није вратио: из аустроугарске је пребегао у српску војску, и ратовао је као српски добровољац. Прво је изгубио руку, а онда је, 1918, у Битољу, умро од шпанске грознице. И само име те болести, ‘шпанска грозница’, деловало је много егзотичније него, рецимо, срдобоља, гушобоља, туберкулоза… Мамина породица се осипала и пропадала, понајвише зато што су у њој остале само жене, и зато што су те жене биле потпуно неупућене у послове својих изгинулих мужева. Много година касније, после тог рата, моја бака, мамина мајка, удала се за једног руског емигранта, козака, коњаника, чију су целу породицу побили бољшевици. Како је у Првом светском рату, у заробљеничком логору у Добоју, умро и мој деда по оцу, Љубомир, то смо брат и ја као свог јединог деду упамтили тог високог и плавокосог Руса, Андреју Красјукова, који је лепо причао, и који нас је много волео. Тако смо кроз њега, и кроз баку и бакине приче, брат и ја завиривали у тајанствене светове који су постојали далеко од нашег Ужица: у исламски исток, који је нама лежао на западу, и у Русију и Немачку…”
Љуба је у рано детињство проведено у Ужицу које више не постоји, поредио са позориштем:
“Цело моје детињство било је једно велико позориште. Почев од покладне, Беле недеље, кад смо се маскирали и пред кућама певали песме које смо понекад и сами измишљали… Или лети, с фењерима од тикава, кад је цела улица постајала једна велика фантастична сцена… А затим, негде одмах после рата на Росуљама – а то је најлепши крај мог родног Ужица – међу нама децом, позориште је постало велика мода. Сцену смо добијали разапињући конопац између једне кајсије и дирека од ограде, у дворишту шумара Велизара Филиповића, код кога смо становали. Били смо све, и писци, и глумци, и публика. Текстови нису постојали, измишљала се кратка прича, а онда се на самој сцени, на лицу места, импровизовало, дијалог се спонтано одвијао. Трајало је то две до три године. И било заборављено, као свака игра… Онда је дошло неколико сјајних сезона ужичког позоришта… Био је то почетак педесетих година, и ми смо у том позоришту, смештеном у згради предратног биоскопа ‘Луксор’, видели све оно што на почетку треба видети… Ко није живео у малом месту никада неће знати колика је, и колико је непроцењива, вредност тих малих позоришта… То што је овај град отворио Позориште, значило је да неко у њему жели да се он отвори свету и светској култури. Тај неко је знао да то што позорница, из практичних разлога, мора да буде уздигнута бар један метар изнад тла, значи да она не само дословно, него и симболички, и суштински, представља други и виши ниво у односу на ниво пијаце и улице, на коме се одвија наш свакодневни живот. Тај неко је можда знао и да је позорница, у ствари, дрвена раскрсница на којој се укрштају различити путеви и судбине. И можда је знао да пут, којим нешто из света може овде да дође, и којим одавде може да се оде у свет, води преко те дрвене раскрснице. Преко те раскрснице у Ужице су стигли Скапени, и Помети, Тартифи и Жутилови, стигле су Мирандолине и Петруњеле, Госпође Ворн и Госпође Живке министарке, стигли су Шајлоци и Кир-Јање, Буличови и Глембајеви, Бопчински и Допчински, Ујка Вање и Станоји Главаши, Дездемоне и Коштане, ревизори и малограђани, уображени болесници и родољупци, лаже и паралаже, учене жене и покондирене тикве, ожалошћене породице и хвалисави војници, млетачки трговци и севиљски бербери… Преко те дрвене раскрснице у Ужице је почео да стиже онај чудесни глумачки народ, коме је неизвесност често једина извесност, који често нема сигурност дома ни крова, али који је код куће свуда где постоји позоришна завеса, и чији су најсигурнији зидови и бедеми позоришне кулисе….”
О завичају ће касније рећи: “Иако се држава у којој живим стално смањује, мој завичај је данас много већи него што је био некада. Завичај се не поклапа са државним границама.”
