Захваљујући Удружењу грађана Аманет и пројекту Краљевине Србија и Црна Гора у ратовима 1912-1918, као и господину Ђенићу, историчару из Чајетине, преносимо о ове приче нашим славним прецима.
“Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006:
УЧЕСНИК У ОБА РАТА
У ратном досијеу Стојана Ршумовића, поднаредника у 2. чети, 2. батаљона XV пешадијског пука Стеван Синђелић, забележено је неколико успешно изведених акција у завршним борбама солунске операције. Између осталог пише, да је 27. маја 1917. године као вођа једне патроле, после завршеног бомбардовања непријатељских утврђења од стране наше артиљерије на положајима код села Збарско, успео да продре у противничке редове и осмотри распоред и јачину бугарских снага. За ово дело похваљен је наредбом команданта XV пешадијског пука број 1.577, од 8. јуна 1917. године.
Други подухват извео је 8. јуна 1918. године. Док је јуришни вод вршио постављени задатак заробљавања бугарског стражарског одељења на реци Белици код села Збарско, Стојан је као вођа јуришне патроле успео да се пробије између непријатељских стража и стигне у њихову позадину, у поменуто село. Овим вештим маневром и неочекиваном појавом у бугарској залеђини створио је могућност воду да успешно изврши добијени задатак и врати се у своје полазне ровове, не остављајући ни једног свог рањеника на месту окршаја. За ово јунаштво стигла је похвала од команданта Прве пешадијске бригаде Тимочке дивизије, наредбом број 8.787 од 24. јуна 1918. године.
Један од највећих подвига Стојан је извео септембра 1918. године при пробоју Солунског фронта. Као вођа јуришног одељења, са својим јунацима успео је да упадне у непријатељске ровове на положају Бели камен, кота 750. Том приликом бацили су дванаест офанзивних бомби, усмртили велики број бугарских војника и заробили два митраљеза.
Посаду су приморали да положаје напусти у највећем нереду и паници, а свом пуку створили слободан упад у утврђења без губитака и давања било каквог отпора од стране растројених Бугара.
Опет стиже похвала, овога пута од команданта Друге армије, наредбом број 105 од 7. јануара 1919. године. Осим тога у службеном картону стоји да током рата није имао ни дана поштеде, ни дана одсуства, није изостао ни из једне борбе коју је водила његова јединица.
У рубрици овог службеног картона није више било места да се набрајају остали подвизи младог златиборског витеза, тесна је била и рубрика где је требало уписати сва одликовања стечена у току рата. Стојан Ршумовић је одликован:
Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима
Сребрном медаљом за храброст Милош Обилић
Медаљом за војничке врлине
Медаљом за војничке врлине
Златном медаљом за ревносну службу
Златном медаљом за ревносну службу
Споменицом ослобођења и уједињења 1914/1918.
Орденом југословенске круне V реда
Албанском споменицом
Енглеском медаљом Краља Ђорђа V (ДСМ)
Грчким Ратним крстом III реда
Стојан Ршумовић је рођен 6. маја 1896. године у златиборском селу Љубишу, у дому Стевана и Јефимије, земљорадннка осредњег имовног стања. После завршене основне школе, 14. априла 1914. године ступио је у XXV класу Пешадијске подофицирске школе у Скопљу. Кад је убрзо избио Први светски рат упућен је у трупу, у 2. чету 2. батаљона XV пешадијског пука Стеван Синђелић и читав ратни пут прошао са овом прослављеном јединицом.
У међуратном периоду радио је као официр у југословенској војсци, мењајући често место службовања. У време давања ових података 1934. године налазио се на служби у Неготину, у чину активног пешадијског капетана I класе. Оженио се Ружицом Радовановић са којом је имао кћер Радмилу.
Као активан пешадијски капетан I класе и командант батаљона, Стојан Ршумовић је већ 6. априла 1941. године, званично почео борбе против немачких јединица. Већ у првим ратним операцијама заробљен је са својом јединицом код Косовске Митровице и читав ратни период провео у немачком заробљеништву. Из Немачке се није вратио у отаџбину, остатак живота провео је у САД. И поред напорног и тегобног живота током два рата, дочекао је дубоку старост. Умро је 23. новембра 1982. године у Либертвилу где је и сахрањен.
