Ужички трговац Миле “Бамбак” Вучетић изнајмио је саонице (или таљиге), да се провоза главном улицом и поздрави суграђане. Наравно фото-хроничар Илија Лазић са врата своје радње забележио је поносног “Бамбака” у његовој мисији. Преко пута фотографске радње налазила се сајџијска радња кујунџије и сајџије Панта Вујадиновића и Крчма Рада Вукадиновића.
На Златибору је често долазило до померања становништва, тако да има мало породица за које се може рећи да су староседилачке.
Јануара1930, питомци који су одведени у Београд због дотрајале зграде у коју су били смештени, преведени су у Ужице. Новински чланци кажу да су се неописиво радовали, а прва песма коју су запевали на станици била је “Ево нас опет крај нашег села”.
Логорске ватре на којима су једриличари, уз скечеве, ватромете имале су посебну драж у летњим златиборким ноћима.
