Te 1972. godine išao sam u Gimnaziju. Sećam se kada je na televiziji prikazana prva drama rađena po romanu našeg zemljaka, poreklom iz Vitezovića od Kosjerića, Milovana Vitezovića. U naslovnoj zgodi prepoznali smo anegdotu koja je nastala tada u užičkoj Gimnaziji “Miodrag Milovanović Lune”, u kojoj je Vitezović bio učenik.
Te 1972 godine Milovan Vitezović je bio jedan od najpopularnijih pisaca iz užičkog kraja. Često je dolazio u Užice i ispričao autentičnu anegdotu o šeširu profesora Milana Popovića: – “Tačno je da se dogodovština na špici moje tv drame “Šešir profesora Vujića” odigrala u Užicu, u Gimnaziji. Profesor Milan Popović voleo je da nabacuje šešir na policu zatvorenog prozora. Jednom prilikom otvorili smo mu prozor i šešir je poleteo u mali park.” Kasnije kad je novinar “Vesti” upitao Milana Popovića da li je prepoznao svoj šešir na televiziji, odgovorio je mirno, tipično: “Ne sećam se, ali mora da je tako bilo.”
Normalno je da ljudi ne pamte anegdote koje su se o njima odigrale naročito profesori. Pamćenje anegdota prepušteno je učenicima, da se sa nekom toplom setom prisete i Brankovih stihova: “Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba”. Kad već starimo, kada ne možemo da se vratimo u Gimnaziju, vratimo se anegdotama. I zaista profesor Milan Popović je bio poseban, davao je ocenu 1,99 a o njemu su se pričale i pričaju brojne anegdote.
