Хваљен и псован, интелигентан, а кваран, проницљив а забораван, углађен и уредан, забаван и загонетан, бизнисмен или клошар, ветеринар или геометар, Ужичанин или из Суботице?
Ништа од овога или од свега по мало био је Драган Вишњић Вишња (1953). Добро познат грађанима и сељацима, вреднима и доконима, фудбалерима и милиционерима, био је увек спреман за брзу акцију да се нешто ушићари и заради. Ако би неког преварио, дозирао би “работу” да не омане. Ако би “пао”, милиционере би замајавао причом о његовом стрицу, народном хероју, Петру Вишњићу. Вишња је личност у граду на Ђетињи о коме суграђани препричавају још увек анегдоте и приче о продаји плаца на Тргу или великог старинског зидног сата са клатном из кафане “Париз”, мени најдража анегдота о Вишњи.
Средовечан, поголем бркат сељак на ужичкој пијаци коментарише: продаје пршуту на отвореној тезги. Често се маши за подебео буђелар из задњег џепа, да се раскусура са муштеријама. Вишња све то прати, започиње разговор :
„Домаћине пријатно и ваља ли рана?“ проба: „Добра, добра“, вели и наставља да једе Вишња, па каже: „Штета што се ово руши… Ево за пола сата је распродаја инвентара из ресторана. Све за багателу“, показује Вишња. „Ево види онај зидни сат“, показује Вишња на зид изнад кухињских врата, „можеш да купиш за једну црвену“.
Сељак неповерљиво мери Вишњу, размишља, па каже : „Вала ја би да пазарим“.
„Може“, каже Вишња ,вади блокче, пита за име, узима црвену од сељака и каже му: „Кад доручкујеш, примакни сто зиду, скини и носи сат, а конобару дај ово рачунче које си добио од шефа ресторана…“
Драган Р. Филиповић: „Кад су оно еуропски Румуни све живо продавали за чрвену, доле код Стадиона, видео сам једног у уском жутом капутићу, рутавог до очију, с вуненом капом натученом преко чела; једном руком држи Вишњу за грло, у другој му је мала секира. Вишња под мишком држи бокс Марлбора, ко зна откуд се ту нашао… Дебела Циганка иза картонске кутије с некаквим алатом добацује:- Удри га, маму му јебем, све нам тезге попасе! Румун извикује нешто и маше секирицом, а Вишња, миран и достојанствен, каже: – Не, не! Ја ћу да зовем милицију!“
Гордана Грбовиц: „Зезнуо мог оца. Говори отац мени и брату. дадох сто евра једном господину што стално седи у кафићу пред зградом и никако да га угледам да ми врати. .Ком господину? Па не знам како се зове, али имао је 1000 у џепу, а хитно му требало 100, па питао ме да му уситним. Ја нисам толико имао па му дам сто. Јеси ти видео тих хиљаду? Па нисам али фин неки човек, одело, кравата… Каже таман треба у Цвети Дабић да купи неке машине. Свашта тата, како даш 100 евра човеку, а ни име му не знаш. Е што бих волео да га угледам, свашта бих му рекао.
Стојимо једном приликом на Тргу и мој отац повиче `Ено оног што сам му дао паре!` Окренемо се кад оно…. Брат каже, јооој стари па зар Вишња да те зајебе. Који Вишња? Вице брат, Шњави дођи овамо… Каже Вишња моме оцу, јесмо ми седели у кафићу, јеси ли ми причао како си много прошао и како одлично познајеш људе, јеси ли ми и пиће платио? Јесам. Па како генерале да те ја зајебем? Видели га брат и ја последњи пут у Новом Саду.“
