Svi putevi vode u Rim: Život u imperiji

5495

Daleko su od realnosti oni koji zamišljaju Rim u doba Rimskoga Carstva kao skup predivnih građevina. Kao većina gradova sa istorijskom prošlošću, obično su to današnje svetske metropole, pa i Beograd. Pored lepih palata, dela čuvenih arhitekata, i u “velelepnom” Rimu bilo je i skromnih kuća. U njima su živeli “obični” građani, sitne zanatlije, trgovci i sl. Takođe, jer to nije izmišljotina savremene civilizacije, na sve strane nicala su divlja naselja. U tom Rimu, pored palata i mesta gde su živeli najistaknutiji ljudi i najčuvenije porodice, dizale su se, često višespratne zgrade. Tu je živeo siromašan svet. Tih “običnih” zgrada je bilo višestruko više nego patricijskih. Procenjuje se da je ukupno u regionima rimskog carstva, gospodskih kuća bilo blizu 2.000 a sirotinjskih oko 50.000.

Skica domusa
Skica domusa

Rimska tradicionalna patricijska kuća (domus), zatvorena za spoljni svet sa punim zidovima bez prozora, bila je tipična kuća za stanovanje u gradu koji nije imao problema sa prostorom. U samom Rimu nije bilo tako. Kuća (domus) usredsređena oko unutrašnjeg dvorišta, atrijuma odakle je stizao vazduh i svetlost, nije bila samo sedište osnovnog činioca rimskoga društva, porodice, već je predstavljala kako kaže Ciceron, “svetilište” svakog građanina. Imala je “svoj oltar”, svoje ognjište, svoje domaće bogove, tu se živelo.
Ukrašena, u grčkom stilu, sa peristilima, fontanama i nimfeumima, postajala bi gospodska kuća koju su sebi mogli da priušte samo bogataši. U takvim kućama, atrijum svetlošću obasjava poveći četvrtasti ili okrugli krovni otvor impluvijum. Kroz njega se hvata i kišnica, leti se na njega da bi štitila od sunca postavlja zavesa velijum. Atrijum je centar porodičnog života, današnja dnevna soba, u njemu se primaju gosti. Na krajevima impluvijuma obično su četiri ukrašena stuba koji najčešće drže krovnu konstrukciju, donja trećina stubova je presvučena platnom, da se deca ne bi povredila tokom igre. Ispod impluvijuma je bazen, približno iste površine sa fontanom na sredini. Fontana nije u starom Rimu služila samo za ukras, ta voda se koristila. Zidovi oko atrijuma su oslikani, na podovima su mermerne pločice ili mozaici. Na dovratcima su bogate zavese. U atrijum se stavljaju komadi probranog nameštaja. Iz atrijuma se izlazi u uređenu baštu, možemo reći park prepun probranog bilja i kipova bogova. Svaka kuća ima svoj lararij. Porodični oltar posvećen bogovima, larima, koji su dočarani figuricama. Na njemu dominira reljef zmije koja je simbol snage i plodnosti… Ispred lararijuma obred obavlja gospodar kuće, porodica govori molitve i prinosi darove.

Prikaz insule
Prikaz insule

Pored mermernih hramova, foruma i cirkusa, naglo niču “insulae”, kuće za izdavanje na tri, četiri pa i pet spratova. U malim i neudobnim stanovima živi veliki broj “pravih” Rimljana i došljaka. Male prostorije, često sa nedovoljno vazduha i svetlosti, izožene buci radnji iz prizemlja i uličnoj vrevi, postale su prirodno sklonište noću i u danima nepogoda. “Insule” sigurno nisu bile niti su mogle da budu “domus”.
Ovakav opis rimskih kuća, iz tog doba, i njihovog uređenja će vam obično saopštiti turistički vodič prilikom organizovanog obilaska znamenitosti Rima. Ipak narod koji je vladao vekovima, koji je širio kulturu i tehnologiju na prostorima tada celokupno poznatog sveta, zaslužio je više, mnogo više. Sve ovo navodim da bih vas upoznali kako se živelo u doba carstva, na prostoru kako današnje Srbije, tako i prostoru rimske pokrajine Dalmacije, kojoj je pripadao Malvikum munucipija, samoupravna varoš u imperiji, zasigurno predak današnjeg Užica. Pretpostavlja se da je tadašnji centar regije najbliži mestu gde je danas bolnica u današnjoj Požegi.
Prilikom iskopavanja Pompeje, Herkulanuma, luke Osteje, a i nekih nalazišta u Srbiji, prvenstveno u balkanskoj Pompeji, Viminacijumu, vojnom logoru i glavnom gradu antičke provincije Gornje Mezije; takođe i nekih nalazišta na prostoru užičkog kraja i Užica; pojavio se na svetlost dana veliki broj artefakata i ostataka kuća toga vremena, koje su pažljivim oku arheologa pokazale kako su ustvari te kuće izgledale. O njima se pre više od jednog veka moglo ponešto pročitati u spisima rimskih pisaca, istoričara, ili u pismima starih Rimljana koja su slali jedni drugima. Zahvaljujući izuzetnoj zaostavštini koja se čuva u Rimu i drugim gradovima Italije, pa našim saznanjima i uz malo mašte, možemo zaviriti u domove ili prošetati ulicama starog Rima. Pre nego što počnem sa romanopisanjem želim da vas upoznam sa životom u Rimskom carstvu. Zato uđimo u pomenute rimske kuće i pogledajmo kako su bile uređene.

Atrijum (Luigi Bazzani)
Atrijum (Luigi Bazzani)

Prvo ćemo baciti pogled na kuću (domus) dobrostojećih građana (patricija).
Sa ulice bez vrata, ulazimo neposredno hodnikom koji vodi u unutrašnjost kuće. Na polovini hodnika nalaze se vrata koja se dele na dva dela: prvi se zove vestibulum a drugi fauce. Već se po vestibilu moglo videti da li je kuća manje ili više otmena; nameštaj, statue, četvoroprežna kola “quadrigae” i stubovi pokazuju i najneiskusnijem posetiocu ko su njeni vlasnici. Sporedni ulaz “posticum”, koji se nalazi na bočnom zidu, služio je kao i današnji sporedni ulaz; omogućavao je domaćinu da se neopaženo udalji…
Kada prođemo drugi deo hodnika, ulazimo u dvorište, atrijum koje je delimično pokriven. Gore na sredini nalazi se, veliki četvrtasti otvor compluvium, ispod koga je bazen za sakupljanje kišnice impluvium, koja se odatle sliva u cisternu pod zemljom. Atrijum je još od vremena kraljeva centar porodičnog života, sve sobe su okrenute prema njemu. Tu je ognjište. Oko njega su se okupljali gospodar i robovi, primale su se posete, tu se jelo, radilo… Kako se kuća, domus, povećavala dodavanjem peristila, atrijum je postaje samo presoblje u kome se nalazi mala kapela Lara, zaštitnika porodice, tu se čuvala kasa, raskošni ukrasni predmeti, među kojima ponekad i poprsje gospodara kuće.

Peristulum
Peristulum

Rekoh da na atrijum gledaju sve prostorije, njihova upotreba je tradicionalno određena. Izuzetak su bile prve dve, koje se nalaze sa obe strane ulaza, one su namenjene za različite svrhe, ako nisu bile okrenute prema atrijumu već prema ulici tada služe kao radnje – tabernae. Levo i desno od atrijuma pružale su se prostorije određene kao spavaće sobe cubisula. Spavaće sobe su bile skromne, nije bilo luksuza, čak je i plafon bio niži a same prostorije manje. Neposredo naspram ulaza kroz koji smo ušli nalazi se tablinum, velika soba sasvim otvorena prema atrijumu. Ranije pre nego se domus proširio to je bila soba “oca porodice” pater familias, sada je postala glavni prolaz za peristil – peristulum. Peristil je vrt, sa svih strana okružena portikom (tremom), na koju gledaju sobe… Prema ukusu i mogućnostima vlasnika, portik i vrt su izazivali divljenje: portik zbog bogastva stubova a vrt zbog uređenja. Rimljani su o vrtu brinuli do najmanjih sitnica. Sa ljubavlju su se brinuli o cveću i zelenlu. Među zelenilom su bili vodoskoci, mali kipovi, stubovi, stolovi, dragoceni predmeti koji su ulepšavali ovo mesto, prave oaze za razmišljanje i opuštanje. Zid je ograđivao vrt, sobe nisu imale prozore ka vrtu, vazduh i svetlost do njih nisu neposredno dopirali. Pogled nije mogao da padne na prolaznike ili ukućane koji bi možda mogao da odvoji gospodara domusa od njegovih misli. To je pružalo više osećaj izdvojenosti nego usamljenosti, pogodno za meditaciju i razmišljanje. Po svemu sudeći u rimskoj gospodskoj kući se vodio harmoničan intelektualni život koji je zadovoljavao potrebe toga vremena.

Kuća tragičnog pesnika u Pompeji
Kuća tragičnog pesnika u Pompeji

Da su Rimljani su voleli zelenilo svedoče velike vile (letnjikovci) podignute u prirodi ili na periferiji grada, ali ipak najviše svedoče raskošni vrtovi gradskih kuća. Najupečatljiviji dokaz je rekonstruisana “Kuća tragičnog pesnika” u Pompeji, čuvena po bogatoj dekoraciji zidova i savršenim mozaicima na podu. U kuću se ulazilo kroz uzan hodnik, popločan mozaikom. Prva soba levo je bila namenjena posluzi. Veliki atrijum u sredini vodio je u male sobe, najpre spavaće. Pored atrijuma nalazila se soba za rad, ukrašena scenama iz tragedija. Iz sobe za rad ulazilo se u peristil, u kome je svetilište u obliku kapelice i zidana trpezarija, u kojoj su porodica i prijatelji jeli za vreme toplih meseci.
Mada su trpezarije bile prostrane, vazduh je u njima često bio težak, tim pre što su velike večerinke (bahanalije) trajale satima. Da bi domaćin uskladio svoju želju za čestim i veoma posećenim gozbama, sa željom da diše čist vazduh, a ne neprijatna isparenja proizvedena od mnoštva gostiju i robova, smrada baklji, gradio je u vrtu velike kamene trpeze za kojima se moglo ručavati van zatvorenog prostora, što dozvoljava mediteranska klima.
U Rimu se obilno i sa uživanjem jelo, hrana je spremana u malim zadimljenim kuhinjama, gde dominira veliko zidano ognjište, pećnica i bedna česma koji je čine još manjom. Arheološka iskopavanja potvrđuju grešku, koju je činila je većina Rimljana koji su imali domus, prilikom izrade plana kuće. Unapred se određivalo mesto svake sobe, ali se nije mislilo na kuhinju, već ju je vlasnik smeštao prema potrebi u bilo koju prostoriju, bez obzira na praktičnost i higijenske uslove… Kupatila, klozeti a ponekad i štale, nalazile su se uvek u blizini kuhinje, očigledno zbog grejanja i kanalizacije.
Prostorije koje su vodile u peristil nisu imale tradicionalnu namenu, kao što je to bio slučaj sa prostorijama koje su gledale na atrijum, pa su mogle da se upotreba za spavaće sobe, sobe za prijem ili trpezarije.
I sobe za robove su imale unapred isplanirano mesto; uglavnom robovi su spavali tamo gde je bilo zgodno; oni poverljivi su spavali u malim presobljima, ispred spavaćih soba svojih gospodara.

Pogled iz domusa na Koloseum
Pogled iz domusa na Koloseum

To bi bio opis jedne uobičajne rimske patricijske, gospodske kuće, ali mašta graditelja, kao i ukus vlasnika, mogli su ne samo promeniti, pojednostaviti ili izgraditi kuće sa neuporedivo složenijim planovima. Kod nekih kuća peristil je bio samo delimično okružen portikom; kod drugih ga uopšte nije bilo; kod trećeg su postojala dva peristila, koja su međusobno bila u vezi. U nekim kućama na peristil je gledala soba neobično prostrana i sasvim otvorena prema bašti, u kojoj se okupljala porodica u toku letnjih meseci, ta se soba zvala exhedra.

Zavirimo sada u obične, narodne kuće “insule”. Ona ogromna većina stanovnika (plebs) koja nije mogla imati “domus”, stanovala je u stanovima cenacurla velikuh zgrada, čija je struktura bila slična onim posleratnim socrealističkim stambenim zgradama, koje su nicale širom Istočne Erope, a mnoštvo ih i danas postoji. Jedino su rimske insule spolja izgledale mnogo lepše. To su ustvari bile visoke uske zgrade, u osnovi su imale najviše oko 400m2, visina 18 do 20 m, što je lako dozvoljavalo podizanje pet spratova. Vrata i prozori bili su široki i mnogobrojni. Fasade su bile od drveta i kamena, naizmenično znalački upotrebljenih, ili od cigala, poređanih sa ukusom i veštinom koja se vremenom izgubila i na nesreću nije stigla do današnjih dana. Mnogobrojne terase u gornjem delu fasade pružale su sobama vazduh i svetlost, dok je u donjem delu fasada bila često otvorena, sa velikim porticima koji su izgledali kao da čuvaju radnje, poređane jedna do druge. Iznad portika nalazile su se pokrivene terase, neka kombinacija sobe i terase, slične ložama kojima u renesansnoj arhitekturu. Cveće i puzavice u ložama na terasama i u prozorima su rimljanke gajile sa ljubavlju i u tako velikim količinama, da je davalo vedar izgled ulicama Rima kakav nemaju današnji moderni gradovi. Ta spoljašnja lepota nije uspevala da sakrije unutrašnju neudobnost insule.

Svakodnevni život u rimskim insulama
Svakodnevni život u rimskim insulama

U nekim zgradama prizemlje se koristilo za stanovanje, tada je bilo veoma uređeno, ponekad tako raskošno da su ga nazivali domus. Ali za razliku od pravog domusa, u kome je raspored mnogobrojnih soba bio tradicionalno utvrđen, u stanovima insule svaka soba je imala namenu kakva je najviše odgovarala stanaru. U nekim zgradama, ponekad se to dešavalo i kod domusa, sa prostorijama sa obe strane ulaznog hodnika, odaje u prizemlju upotrebljavale su se istovremeno kao radnja i kao stan. To jest, prostorije su su bile podeljene po vertikali u dva dela. U donjem delu su se nalazile radnje, a u gornjem, u koji su vodile male drvene stepenice, uske i strme kao neke luksuznije merdevine, kako bi zauzimale što manje prostora, živela je porodica poslovođe ili radnici. Ma ko da je tu stanovao, ovaj prostor pod tavanom sastojao se uvek od jedne jedine niske i mračne prostorije u kojoj se kuvalo, jelo i spavalo. Stanovi na spratovima insule izdavani su stanarima i teoretski bi u svakom stanu trebala da stanuje jedna porodica. Ali u Rimu, u doba crstva, broj stanovnika se ubrzano uvećavao i potražnja za stanovima uveliko je prevazilazila ponudu. Stanarine su samim tim bivale sve veće i veće i sve su bila češća jadikovanja običnog sveta, koji je za neki bedan stan bio primorani da plaća preterano veliku svotu.
Zbog toga su mnoge porodice, da bi mogle da plate stanarinu, reizdavale jednu ili više soba drugim osobama koje su se opet, da bi im se isplatio trošak koji su morali da podnesu, uguravale u velikom broju u jednu jedinu prostoriju. Zamislimo kakve su bile posledice u pogledu zdravlja, higijene ili mira u stanovima, a i u celoj zgradi. Jer, sasvim je prirodno, da toliki svet, primoran da živi u zajednici, u nesređenim životnim i novčanim prilikama, nije bio vedar i uravnotežen. Izbijale su svađe zbog svake sitnice, a svi u zgradi su trpeli od toga. Plaćanja nisu bila redovna niti sigurna, i nije bilo lako ni onome koji je imao posla sa tim nesrećnicima, koji bi zbog svoje sirotinje gotovo podivljali. Često je vlasnik insule, da bi sebi uštedeo neprijatnosti, ustupao stanove na pet godina, za znatnu svotu novca unapred.
Iznutra su insule oskudevale u komforu. Mada su sobe bile popločane lepo obrađnim ciglama i elegantnim mozaicima, a zidovi često ukrašeni freskama živih boja, nisu imale najosnovije za elementarnu udobnost: kuburilo se sa svetlošću, grejanjem i sanitarijama.
Mnogobrojni prozori su bili prostrani i omogućavali su kad su bili otvoreni provetravanje, a zatvoreni štitili od zime ili vrućine, ali nisu pružali dovoljno dnevne svetlosti. U stvari, tek u doba carstva su počele da se koriste tanke ploče liskuna ili stakla u prozorskim ragastovima. Do tada su prozorski otvori bili zatvoreni sa drvenim krilima, koje mi danas zovemo kapci ili šaloni. Često nije bilo ni njih, i stanari su se štitili od hladnoće, kiše i vetra kako su najbolje znali i umeli, zatvarajući prozorske otvore platnom i kožama. Jasno je da je u oba slučaja svetlost slabo predirala unutra, pa su bili zadovoljni ako je kroz neku rupicu ponegde ulazio i najmanji zračak svetlosti.

Prenaseljenost i česti požari u insulama
Prenaseljenost i česti požari u insulama

Grejanje je bilo primitivno iako su Rimljani primenjivali veoma sličan način našem današnjem centralnom grejanju, zagrejan vazduh je kružio kroz zidove; ali po svemu sudeći taj se način nije primenjivao za kuće sa stanovima za izdavanje.
Rimljani nisu znali za dimnjak. Nisu postojale peći i kamini. Ali, su zato postojale razne vrste mangala, bronzane, bakarne, manjih ili većih, jednostavnih, ali i umetnički obrađenih. Mangale su prenošene iz sobe u sobu, a velike su imale točkiće na nogarima, da bi se lakše pomerale, vizuelno su najsličnije današnjim roštiljima. Jedna mangala koja je iskopana u Srbiji, danas se nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju u Napulju. Jedina mogućnost da se stanari ogreju u insulama bio je da se zapali žeravica u mangali i da se smlači vazduh, zato su sobe bile pune dima i štetnih gasova, koje su se stvarali od nedovoljno ugljenisanog drveta. Često se dešavalo da se od mnogobrojnih mangala, buktinja ili uljanih lampi za osvetljenje, izbiju požari koji su bili pošast za insule.
Imperator Avgust je doneo značajna poboljšanja u rešavanju problema svakodnevnog života stanovništva. Razmišljajući o lošim uslovima života običnih građana koji su pogađali stanovništvo izvršio je ozbiljne reforme. Rukovodeći se opštim dobrom osnovao je vatrogasnu četu, ali posledice požara zbog nedostatka vode po kućama i dalje nisu imali efekat koji je car očekivao. Iako je zakon propisao pravilo, da građani uvek imaju u pripravnosti vode za gašenje požara. Zakon se nije poštovao, voda je bila daleko i dok se trčalo po nju, požar bi se razbuktao i nanosio velike štete.

Izgradnja akvadukta
Izgradnja akvadukta

Carstvo je činilo velike napore da reši problem nedostatka vode u gradu, tako je sagrađeno četrnaest akvadukta koji su, u toku jednog dana snabdevali hiljadama litara mnogobrojne česme, koje su i danas raštrkane svuda po gradu. I pored svega toga, voda do insula je teško stizala, iako su postojale velike dovodne olovne cevi, ipak one nikada nisu stigle do spratova. Sem toga, pravo korišćenja vodovoda, i pored velike godišnje nadoknade koja se plaćala, retko se i teško dobijalo. U nijednom slučaju ga nije dobijao stanar, nego samo vlasnik zgrade, a ako bi ovaj umro dozvola bi prestala da važi.
Još jedan problem je ozbiljno mučio stanovnike insule, nedostatak toaleta (wc-a) na spratovima. Kod domusa ili u prizemlju insule problema nije bilo jer je postojala kanalizacija. Počeci gradnje kanalizacije se beleže još za vreme kraljeva. Odvodni kanali su se tokom vekova toliko namnožili, da su ispod grada obrazovali čitavu mrežu u koju se slivala prljavština i otpatci sa ulica i odvodili je u Tibar. Prizemlje insula nije bilo teško povezati sa ovim kanalima, ali taj problem na spratovima nije rešen. Stanari sa spratova su koristili javne toalete ili su niždu obavljali u kući u “noćnim posudama”, a sadržaj izbacivali na ulicu, obično noću. Pretpostavljalo se da niko u to doba ne prolazi ulicom. Ipak se dešavalo da se na glavu neke noćobdije sruči nešto prvenstveno neprijatno. Često je dolazilo do žučnih svađa i prepirki, a dešavalo se da su se sporovi rešavali na sudu. Rim je što se tiče stanarina bio u to vreme naskuplji grad na svetu.
I pored toga što su požari, kao što je pomenuto, predstavljali ozbiljnu opasnost zbog svoje učestalosti i neretko uništavali stanove, ipak to stanari nisu shvatali previše tragično. U stvari, što su stanari bili siromašniji, manje su ih požari pogađali. Najveća šteta je bila u tome što su morali u potragu za novim boravištem. Sva njihova imovina je mogla da stane u jednu vreću i lako se spasavala. Improvizovani ležaj, malo posuđa i nešto garderobe je bilo sve što je većina posedovala. Retki komadi nameštaja, kao što su sto ili krevet, bili su od metala koje požar nije uspevao da uništi.

Rekonstrukcija tricliniuma
Rekonstrukcija tricliniuma

U gospodskim kućama, domusima, u kojima su živeli dobrostojeći Rimljani (patriciji) takođe nije bilo bogzna kako raznovrsnog nameštaja, i razlika u uređenju stana u insuli i domusu sastojala se pre svega u manjoj ili većoj eleganciji malobrojnog nameštaja: kreveta, stolova, po koje stolice ili klupice. U rimskim domovima nameštaj se prvenstveno razlikovao po kvalitetu izrade i zahtevu i ukusu vlasnika.
Krevet – lestulus bio je komad nameštaja koji se uglavnom nalazio u svim kućama, ali je bilo i onih najsiromašnijih koji ga nisu imali. Takvi su koristili slamaricu koji su prostirali na neku vrstu malog podijumana sličnog uzdignutom stepeniku. Oni koji su mogli da priušte krevet, mogli su da biraju. Bilo je običnih kreveta za jednu sobu, koji je služio samo za spavanje. Postojali su i bračni kreveti, bilo je i kreveta posebne namene za pisanje i učenje, pa krevet za jelo. Ovaj krevet za jelo imao je tri mesta, a ko je želeo da zapanji goste raskošću ili orginalnošću, upotrebljavao je veće koji su mogli da prime do šest gostiju. Kreveti su u to vreme najčešće pravljeni od hrastovine, javora, tuje… Izrađivani su i od egzotičnog skupocenog drveta koje danas ne postoji. Kreveti izrađeni od ovog drveta bili su znak neizmerne raskoši. Naravno, bilo i je kreveta od drveta slabijeg kvaliteta, a ipak cenjenih zbog elegancije i mnoštva ukrasa: tanano izrađenih nogara, prefinjenih inkrustacija od kornjačine ljušture, pozlaćenih i posrebljenih bronzanih nogara ili od čistog srebra, koji su pokazivali raskoš i bogastvo vlasnika.
Komad nameštaja koji su Rimljani nazivali mensa nije istovetan onome što mi danas zovemo “sto” ali je imao isti oblik. Mensu bi smestili pored kreveta za ručavanje, služila je u stvari za držanje posuđa i jela ali i za prikazivanje najskupocenijih predmeta u kući. Bilo je stolova sa jednim, dva, tri i četiri nogara, koji su mogli da budu veoma skupoceni zbog izrade oslonca od mermera, bronze i slonove kosti, kao i zbog intarzija koje su pokrivale površinsku tablu stola. Zanimljivo je reći da su samo tronožni stolovi izrađivani od jeftinih materijala, a bili su namenjeni skromnijim vlasnicima.

Sella Curulis
Sella Curulis

Dobrostojeći Rimljani nisu osećali preku potrebu za stolicama, pošto su jeli ili radili opruženi na stranu; ali je ipak postojalo nekoliko tipova stolica. Stolica sa velikim naslonom cathedra je namenjena sveštenicima u hramovima i učiteljima za vreme časa, otuda potiče katedra u današnjim školama. Stolica bez naslona sa osloncem za ruke – sella, pravljena je da se lako može sklopiti i prenositi, a namenjena vojnim oficirima ili tribunima, uglavnom onima sa višim činovima. Jednu takvu stolicu, uz jedan mač i nekoliko srpova, pronašao je viši kustos narodnog muzeja u Užicu, Miloje Mandić, tokom istraživanja na lokalitetu Staparska Gradina, kraj Užica.. Sella na kojoj je sedeo Julije Cezar bila je od čistog zlata. Ma koliko bila skupocena ova vrsta stolica je bila neudobna, na nju su stavljani jastuci, Rimljani nisu poznavali tehniku tapaciranja.
Ormani su bili veoma slični današnjim, služili su pre svega za držanje knjiga i svetih predmeta, koji su se upotrebljavali za vreme obreda. Jedan dvokrilni orman, pronađen u Pompeji, napravljen je od kestenovog drveta. Za čuvanje skupocenih predmeta i novca Rimljani su imali niske i zdepaste škrinje, ukrašene bronzom, na kojima su bile robusne brave koje su ih pretvarali u prve kase.
Ono što je najviše razlikuje domus od stana u insuli, ako izuzmemo oskudan ili skupoceno izrađen nameštaj, bili su različiti predmeti za svakodnevnu upotrebu: vaze, tronošci, fenjeri, ćilimi, zavese, kipovi… Kućni predmeti su u domusu često vredeli čitavo malo bogastvo. Stono posuđe je često izrađivano od srebra, ukrašeno filigranima, rukotvorinama velikih majstora; a njegovu blistavost i skupocenost povećavali su zlatni ukrasi i drago kamenje. Nasuprot domusu, posuđe od gline ili keramike upotrebljavala je većina stanara insula.

lice RIma (scena iz serije Rim)
lice RIma (scena iz serije Rim)

Kao što je svima znano Rim se prostire na sedam brežuljaka na levoj obali Tibra. U njemu se još za toga vremena, kao i danas, stalno nešto gradilo, ali se stalno nešto i rušilo. Kroz vekove se uvek rušilo najpre staro da bi se iskoristila najbolja mesta u najstrožijem centru grada, pa se tu i tamo sačuvala poneka uspomena iz prošlosti. Da bi se 2.000.000 stanovnika za vreme carevine smestilo na ipak malom prostoru, rimski građevinari su mukotrpno radili. Razumevajući tadašnje uslove prevoza, logično je da se glavne građevine nalaze u centru okruženom zidinama. Na brdu Palatinu carevi grade svoje palate i vrtove, na Kapitolu, verskom sedištu, uzdiže se Jupiterov hram; izmedju se nalazi forum, političko sedište grada, a Aventien je narodna četvrt. U Rimu se gradi u visinu. Najbogatiji imaju palate, porodične kuće “domus” sa predivnim manjim i većim vrtovima unutra, tremovima na lukove. Ostali stanuju u insulama, u blokovima višespratnih kuća kojima je car Avgust ograničio visinu na 20 metara, ali potreba za stanovima je jača od zakona, pa su Rimljani tu i tamo napravili prave oblakodere. Najpoznatiji je bio nazvan Felices, koji je bio prava atrakcija za strance. Tada u Rimu ima mnoštvo spolja lepih, ali unutra neudobnih zgrada. Na spratove se penje stepenicama uspravnim poput merdevina. Prozori su sa pogledom na uske ulice. Da bi se obišle sve te, u principu uske uličice Rima, trebalo je preći 85 kilometara. Ulice su prljave, vlažne, neosvetljene, po njima je razbacano đubre. Ako postoje trotoari, zatrpani su robom i malim pokretnim štandovima na brzinu sklepanim, sa izloženom raznom robom iz svih krajeva tada poznatog sveta. Na mnoštvu rimskih pijaca mogli su se naći proizvodi kao i na današnjim pijacama u primorju, ali nema krompira ni paradaiza, nudi se svo ostalo danas poznato povrće ili njihove sve varijante. Voće, sveže i suvo meso, usoljena riba ili divljač, koju većinom donose stanovnici sela iz Rimske okoline.
Plinije stariji i Marcijal tvrdili su sa ponosom da ni jedan grad na svetu ne može da se poredi sa Rimom: treba uzeti u obzir njegov obim od dvadeset kilometara i njegovih dva miliona stanovnika. Rim je stvarno bio ogroman grad; ali Plinije i Marcijal ga nisu smatrali jedinistvenim u tada poznatom svetu toliko zbog prostranstva i broja stanovnika, koliko zbog veličanstvenosti njegovih spomenika i grandioznosti njegovih javnih građevina.
Ulice su pravi lavirint, popločane su samo glavne ulice, ostale su pune otpadaka, prljavih baruština. Stanovnici žive u stalnom strahu od požara. Za njih je to pravi užas. Palikuće se kažnjavaju lomačom, a javno se batinaju oni koji su požar izazvali nepažnjom. Rim ima vatrogasce, čak i brojna vatrogasna kola, ali vatrogasci imaju muke da se približe mestu požara zbog zakrčenih ulica, a zalihe vode su ograničene. Situacija je malo bolja za vreme i posle cara Oktavijana Avusta koji je izgradio mnoštvo akvadukata sličanih onom nađenom u Pompejima.

Piscina Mirabilis, cisterna na kraju Aqua Augusta, 100 km udaljena od izvorišta
Piscina Mirabilis, cisterna na kraju Aqua Augusta, 100 km udaljena od izvorišta

Svaki akvadukt, uključujući “Akva Avgustu” koji je snadbevao i Pompeju, bio je veliki građevinski projekat. Rimljani su razvili čitavu tehnologiju izgradnje akvedukta. Kontrolisali su redovno građevinu, hidrostatički pritisak, obezbeđivali su pouzdane zidove za dovod vode sa izvora, pa sve do mesta gde je potrebna. Sve su to uspevali prefinjenom može se reći genijalnom tehnikom. Izgradnja rimskih akvadukta temelji se na korišćenju gravirtacije. Doveli bi vodu sa visokog izvora, nizbrdo, sve do mesta gde je potrebna, što je podrazumevalo praćenje nagiba. Da bi to sve bilo pouzdano, morali su obavljati geodetska merenja, kako nagib ne bi bio previše strm, da pritisak ne bi bio prevelik, ali ni previše blag, jer onda snadbevanje ne bi bilo sigurno. Do danas u Napulju, samo osam kilometara od Vezuva, delić akvadukta i dalje se nadvija nad prometnom ulicom u centru grada. Ispod grada se i danas prostiru poduži delovi podzemnog tunela iz tog vremena. Niz lukova i arkada kojima teče voda, ali su to Rimljani obično koristili samo za prenos vode preko nižih podruja u dolinama. Većinu akvadukata činili su podzemni kanali.
U Pompeji ogromna mreža podzemnih kanala bila je duga ukupno 140 km i dovodila vodu u područje oko Vezuva. Tu se i dalje vidi garađevinska infrastruktura, koja dovodi vodu u grad. Oslanjajući se na gravitaciju, Pompeja se snadbevala vodom s najviše tačke, odmah iznad Vezuvske kapije, koja prolazi kroz gradske zidine u distributivni rezervoar na najvišoj tački grada. Iz ovog rezervoara se snadbevao vodom ceo grad. Ovaj vodovod i danas zadivljuje građevinare, a mnogi tvrde da je genijalan. Ditributivni rezervoar ima niz filtera za prečišćavanje vode i deli vodu na tri dela. Kada napusti rezervoar, voda je pod veoma visokim pritiskom. Rimski inžinjeri morali su da smisle kako to da reše. Da bi prevazišli taj problem odvode vodu na vrh tornjeva na uglovima ulica, na kojima su bili drugi rezervoari. Time je smanjen pritisak i obezbeđen lokalni pad vode. Zatim olovne cevi odvode vodu do fontana. Sistem se zvao stalni odvod. Voda je tekla sve vreme. Rezervoari na vrhu tornjeva sprečavaju prelivanje. Gradske javne česme se nikada nisu zatvarale.

Jedna od javnih fontana u Pompeji
Jedna od javnih fontana u Pompeji

Vodom se zatim snadbevaju tri zasebne gradske mreže. Jedna snadbeva javna kupatila i javne zgrade poput pozorita, druga je snadbevala privatne kuće bogataša (patricija), a treća javne fontane dostupne svima. Možda je zvuču čudno, ali javne fontane su uvek imale prioritet u slučju nestašice vode. Rimske sudije u samom Rimu, Pompeji i u drugim mestima u carstvu, odlično su znali da rulja ima najveću moć. Najvažnije je bilo da se pobrinu da narod ne bude žedan iako možda nije previše srećan i zadovoljan.
Posle Oktavijana Avgusta devetnest akvadukta je za Rim obezbeđivalo pitku vodu. Podizali su ih blizu svih velikih gradova. U Galiji postoji akvadukt, nazvan “Most na gradu”. Njegove trospratne arkade visine su i do 48 m u visinu. Gornji sprat je dužine 273 m. Voda iz njih se dovodi u pokrivene bazene iz kojih se vodi u gradove olovnim cevima velikog preseka. U Lionu je otkriven rimski cevovod preseka 20 santimetara. Cevi su bile duge 26 kilometara, teške 2.000 tona.
Uvođenje akvadukta u Pompeji bilo je veoma značajno. S njim su došle mnoge prednosti koje su smatrane neophodnim za rimski način života. Uvođenje javnog vodovoda je sigurno dramatično poboljšalo kvalitet života, kako u Pompeji, tako i u svim rimskim gradovima. Jednostavno, život je bio bezbedniji. To što je voda tekla stalno bilo je od izuzetnog značaja. Rimljanima je vodovod značio više od golog opstanka. Pompeja je mogla opstati i bez akvedukta, šta više i jeste, stotinama godina pre njegovog uvođenja. Ali sa vodovodom, bogataši su mogli urediti kuće luksuznije, grad je mogao obezbediti više kupatila, bila je moguća veća proizvodnja. Vodovod je obogatio život širom imperije i učinio Pompeju onakvom kakva je sačuvana do danas.
Rimljani su prvi koristili beton u izgradnji velikih građevina. Potrebe grada su izazvale napredak. Vespanzijan će doživeti da vidi najspektakularniju inovaciju: ogromni sistem vodovoda koji daje vodu Rimu. To je za ono vreme bio skoro neverovatan i zadivljući sistem. Vespazijan koji je čitav život proveo u provinciji, bio je zapanjen tako velikim izumom. Akvadukt je dovodio vodu u grad sa daljine od 80 kilometara. Sistem nije imao pumpe, sve se zasnivalo na gravitaciji. Rimljani su zato da tražili vodu na odgovarajućoj visini. Danas akvadukti liče na skelet nestale imperije, ima ih svuda. Uvođenje tekuće vode je bio trijunf tehnologije Rima. Rim je svoju tehniku izvodio sa spektakularnim rezultatima. Uveli su higijenu, ali i razne vrste zabave.
U ogromnom mlinu na Tibru, pšenica se mlela i danju i noću da bi zadovoljila gladne mase. Ta zgrada skromnog izgleda bila je glavni pogon Rima. Kada danas razmišljamo o Rimu tog doba prvo se setimo arena za borbe gladijatora, cirkusa, hramova, amfiteatara, ali je ipak najvažnije odakle dolazi hrana. Siromašni su dobijali hranu od imperatora. On im je obezbeđivao i vodu, ali i vino i zabavu. Nikada pre ali ni kasnije nije postojala država koja se tako brinula o siromašnima. To ipak nije bilo čovekoljublje, Rim je bio bure baruta. Vlast je htela da održi mir. Posle hrane, ključni problemi su bili i smeštaj i higijena.

Rimska terma
Rimska terma

Kroz celokupnu poznatu istoriju ne postoji ni jedna tekovina koja bi mogla da se poredi sa termama (javnim kupatilima), ovom čisto rimskom tekovinom: one su često u jednom jedinom kompleksu imale topla i hladna kupatila, bazene gimnastičke dvorane, vrtove, muzeje i biblioteke. Rimljani su tu dolazili posle posla da odmore živce, da osveže telo u šetnju po vrtovima i u razgovoru sa prijateljima, sve dok ne dođe vreme večere. Agripa je naredio da ulaz u terme bude besplatan, da bi omogućio i onim najsiromašnijim da koriste objekte i da se uz cirkus i igre u koloseumu zabave. Terme su bile provod, jedini koji je mogao da ostvari izreku “u zdravom telu zdrav duh”, koju danas moderni ljudi često zaboravljaju.
Rimljani nisu mnogo koristili balgodeti morske vode, sem za ribarenje. Okeana su se plašili, jer je on bio za njih granica sveta, više su voleli slatku vodu, nisu se kupali na morskim plažama, nisu se bavili plivanjem sporta radi, kao u naše vreme. Voleli su sveže rečne stuje, plićak i ledene izvore. Kupali su se jedino zbog čistoće. Bili su veoma stidljivi, danas bi se reklo pravi puritanci. Jak osećaj stida ih je dugo vremena sprečavao da se javno svlače ili da zajedno budu u kupatilima sa ženama. U trećem veku nove ere je imperator Elagabal ukinuo tu zabranu, koju odmah vraća Aleksandar Sever. Jedan mozaik u velikom rimskom letnjikovcu na trgu Armerina, iz IV veka nove ere, predstavlja deset mladih žena kako vežbaju u gimnastičkoj dvorani i imaju na sebi kupaće kostime iz dva dela slične današnjem “bikiniju”.

Dioklecijanove terme
Dioklecijanove terme

U starom Rimu je bilo više stotina kupatila. Ovaj pronalazak datira 70 godina pre Hrista. Većina ljudi je odlazila u jeftina kupatila a neka su bila besplatna. Ova kupatila, u kojima su muškarci i žene odvojeni, bili su otvoreni od izlaska do zalaska sunca. Za kupanje su koristili pepeo od biljaka sa sodom i masnoćom, ili plavac. Potom su se trljali spravom zvanom strugač. Danas bi to nazvali saunom. Odlaze u njih u zakazano vreme, u njima se žene i muškarci nisu smeli kupati zajedno. Pa ipak mali broj žena išao je u javne terme, i takve su smatrali ženama poprilično slobodnog ponašanja.
Dioklecijanove terme zauzimaju površinu od 13 hektara. Oko kupališta su tremovi, stadioni za kuglanje, igru loptom, tereni za boćanje ili za razne vrste treninga. Gradska vlada i njeni članovi, “Edili”, vode posebnu brigu o kanalizaciji. Ostalo je zapisano da je pomenuti Agripa, dao sopstvene pare da se ona očisti…
Zahvaljujući vekovima provedenim pod vulkanskim pepelom, javna kupatila Pompeje i Herkulanuma su među najočuvanijim rimskim kupatilima. Kupatilo u predgrađu Herkulanuma je naročito lep primer, bogato je ukrašen freskama i različitim kipovima. Tu se danas mogu videti odvojeni muški i ženski bazeni, kao i bazeni sa toplom i hladnom vodom. Bilo je značajnih razlika u odnosu na to šta se danas podrazumeva pod kupanjem. To su bili čitavi mali rituali. Kupatila su bila veoma arhitektonski složena. Uobičajeno je bilo da se počne sa vežbama u dvorištu da bi se oznojili, zatim da ulaze u saunu, parnu ili suvu. Zavisno od toga kako ko voli. Drugo značajno obeležje je težak kameni umivaonik. Razni umetnički detalji u rimskim kupatilima pokazuju koliko su Rimljani polagali ritualu kupanja. Mnogi su išli u kupatilo svaki dan, ne da plivaju, već i da im se u kožu utrljaju melemi, parfemi i sl. Izgradnja javnih kupatila i dopremanje čiste vode širom carstva izuzetno su poboljšali kvalitet života. Snadbevanje stanovništva vodom je zasigurno jedna od najvećih prednosti života u Rimskom carstvu. Poševši od drugog veka nove ere gotovo svi najvažniji provinciski gradovi su podigli terme slične rimskim. Klima odlučuje kako će one izgledati – u Africi su to otvoreni bazeni i gimnastičke dvorane. Na području današnje Srbije, pa i u staparskoj banji blizu Užica, preovlađuje “vruće kupanje” i sve terme su pokrivene i zagrejane. U mestima po Srbiji postojale su različite terme, jedne bogate jodom ili sumpornom mineralnom vodom, gvožđevitim peskom i toplim blatom, kupatila koja su naročito uređena za banjska lečenja. Bile su to velike zgrade koje su ranije arheolozi pogrešno smatrali za hramove Merkura, Dijane i Apolona. Ipak su to bile banje, gde su bolesnici prvenstveno dolazili da leče atritis i reumatizam. Može biti da je “hram” sa impozantnim stubovima, čije su postojanje arheolozi utvrdili kraj bioštanske banje, bio jedan takav objekat. Sumljam da nekoliko ostataka od njegovih stubova krase ulaz lapidarja užičkog Muzeja.

Skica Karakalinih termi
Skica Karakalinih termi

Kupatilo za Rimljane nije bilo samo najobičnija higijenska potreba, već je to bio način života, koji je vodio računa i o intelektualnim, a ne samo o fizičkim potrebama. Spajajući korisno sa prijatnim, omogućavao je da se prijatno provede popodne. Đuzepe Žaneli opisuje “najsavršenije” uređene terme u Rimu, Karakaline terme.
– “Karakaline terme predstavljaju najsavršenije uređene terme za koje se zna. Ceo prostor ispod poda, kako središne zgrade tako i bočne, ispresecan je nizom širokih pokrivenih hodnika, u kojima su mogla nesmetano da se mimoiđu dvoja kola, prevozeći drvo do peći i prljavo i čisto rublje do raznih kupatila, i da prođe osoblje kupatila. Stepenice i otvori na podu povezivali su ove hodnike sa gornjim spratovima.
Ispod kružnih dvorana bili su hodnici sa nus prostorijama, tu i tamo pokoja ulazna i izlazna vrata. Pomoćne stepenice, napravljene u debelom zidu, omogućavale su osoblju terme da se neopaženo od publike popne iz podzemnih prostorija do krova. Ispod kalidarijuma, međutim, bili su smešteni podrumi za drva, a pored kupatila ormani sa rubljem i priborom za rad. Gusta mreža kanala i cevi, vešto sprovedenih kroz zidove kojom se rukovodilo iz zadnjih prostorija, snadbevala je vodom razne rezervoare i kupatila.
Računa se da je u Karakalinum i Dioklecijanovim termama istovremeno moglo biti usluženo 1.600 osoba, što ukupno iznosi dnevno, u prosečnoj sezoni, oko 5.000 osoba. Za toliki broj posetilaca bilo je potrebno bar 10.000 ljudi u poslugi. Možete zamisliti kolika se masa ljudi kretala svakog dana u jednom ovakom kupatilu, koji je gotovo predstavljao grad za sebe, raskošno ukrašen šarenim mermerom, stubovima, vrzom i vencima, statuama koje su krasile niže i hodnike, podnim mozaicima koji su po sunčevim zracima odbijali boje po zidovima, kadama izgrađenim od blokova najređeg mermera, donetog iz najudaljenijih provincija carstva, baštama posutim cvetnim rundelama, alejama, senovitim šumarcima okićenim statuama, fontanama, restoranima, bibliotekama, mestima za odmor i gimnastičkim dvoranama. Samo su u izuzetnim prilikama terme ostajale i po koji sat otvorene noću, i tada su dvorane osvetljivale veliki bronzani lusteri”.

Forum u Rimu
Forum u Rimu

Zaista je tragično koliko je toga uništeno i zaboravljeno nakon pada Rimskoga carstva. Ljudi su tek u 19. veku ponovo shvatili značaj pouzdanog vodovoda. U nekim gradovima Rimljani su postavili standarde odlaganja otpada koji su i danas aktuelni. Sa nekih aspekata higijene i javnog zdravlja i danas im se mora odati priznanje. Ipak mora se istaći da situacija nije u svim provincijama bila ista, sve je zavisilo od lokalne vlasti. Pompeja je imala veoma mali kanalizacioni sistem za potrebe bogataških kuća u blizini foruma. Neke kuće su imale septičke jame, ali je veći deo otpadnih voda isticao na ulice na kojima je ljuski izmet i drugi otpad povremeno dosezao do iznad stopala. Pompeja bi se mogla uporediti sa nekim od većih gradova u pojedinim nerazvijenim zemljama. Recimo da sličan tip otvorenih kanalizacija možemo sresti na ulicama u pojedinim gradovima Indonezije, gde se mnogo toga javno pere ili čisti na otvorenom, tako da se oseti neprijatan miris trulog smeća. Na raskrsnicama mnogih ulica Pompeje još postoje veliki elipsasti kameni blokovi, koji su omogućavali građanima da pređu preko ulice, a da ne isprljaju odeću. Takvog kamenja je bilo najverovatnije i na periferiji Rima.
Sredinom drugog veka zaoštravaju se protivrečnosti u ekonomskoj strukturi Rimskoga carstva. Posle dugog perioda blagostanja Rimsko carstvo pogađa i velika ekonomska kriza. Rimljani troše nemilice, zlato tako brzo napušta Rim i teče orjentom, da su vlasti primorane da ograniče uvoz. Pošto carstvo uglavnom raspolaže izvoznim proizvodima, trgovina je potpuno poremećena. Društvene nejednakosti se produbljuju, a centralna vlast slabi. Osvajanja su zvršena. Uzastopne ekonomske krize postepeno podrivaju i same temelje carstva. Ostalo je još samo zlato iz Dačije i Španije. I zlato iz Las Medulasa iz Španije je na izmaku. Iscrplivanje Las Medulasa izazvaće veliku ekonomsku krizu u Rimskom carstvu. Redovna proizvodnja novaca, koja je bila presudna za ekonomiju, dovedena je u pitanje. Više nije bilo tako jednostavno održavati ogromne visoke vojne troškove i istovremeno se baviti trgovačkim aktivnostima. Lakomisleni Rim koji svoje bogastva troši na luksuzne proizvode, više nije u stanju da podmiri čak i vojne troškove. Ipak mora da finansira 400.000 legionara koji čuvaju njegove beskonačne granice. Takođe vodi se i rat na Eufratu daleko od prestonice, protiv Persijanaca.

Konstantinopolj
Konstantinopolj

Ustvari Rim više nema finansiskih ambicija. Pad je počeo. Centar gravitacije carstva premešta se na istok. Godine 312. rimski car Konstantin seli svoju predstonicu na obale Bosfora. Sada je ona bliža Antiohiji i Aleksandriji, nego Rimu. Konstantin prihvata hričćanstvo kao službenu religiju Rimskog carstva. Posle njegove smrti nova prestonica će dobiti ime Konstantinopolj. 395. godine carstvo je podeljeno na dva dela, na Istočno rimsko carstvo, koje će kasnije drugi nazvati Vizantijskim carstvom, i na zapadno Rimsko carstvo, koje će potonuti u haos pre 476. godine zbog upada varvara sa istoka.
Posle podele u Zapadnom Rimskom carstvu nije bilo snage koja bi mogla da odbrani imperiju od najezde raznih naroda. Vizigoti su 410. godine zauzeli Rim i opljačkali ga. Huni pod Atilom pustoše Galiju, zatim Italiju. Konačno, 476. germanski vojskovođa Odoakar zbacuje poslednjeg vladara Zapadnog Rimskog Carstva Romula Agustalija i proglašava se kraljem Italije. To je kraj Zapadnog Rimskog Carstva. Istočno Rimsko Carstvo nastavilo je da živi kao Vizantija do 1453. godine. Prvi i poslednji vladar u Rimu zvali su se Romul… Za Evro-Aziju počinje jedan novi istoriski ciklus. Vizantijsko carstvo je ustvari pravi naslednik Rimskoga carstva koje će potrajati 1000 godina.